OSVAJAO SAMO ZLATA I SREBRA - Košarkaški gospodin Damir Šolman

U svima onima koji su se rodili i živeli u Jugoslaviji, priznali ili ne, još uvek ima neka snažna i čvrsta veza koju niko i nikada ne može da uništi. Dokaz za to je košarkaška reprezentacija. Deo te blistave generacije je bio i Damir Šolman, as splitske Jugoplastike. Svima drag, svakome dobar i častan čovek. Gde je sada legendarni as, dragocena ličnost iz mladosti onih rođenih pedesetih, šesdesetih, generacija koje su odrasle uz zlatne medalje košarkaša, a zatim dočekale tutnjavu oružja, izbeglištvo i sunovrat?

Penzionerske dane provodi u Splitu u kojem se afirmisao i gde je 1967. godine došao iz rodnog Zagreba. Povučen, nenametljiv, čestit, kakav je bio na vrhuncu slave kada se penjao na pobednička postolja.

– Ne žalim se mada nije sve baš onako kako bi trebalo da bude. Nakupilo se lepih godina, a kada je tako onda je to valjda logično. I dalje pratim košarku i mislim da sam solidno upućen u sva zbivanja – počinje razgovor Damir Šolman, koji je tokom karijere doživeo mnogo lepih trenutaka u Beogradu, gde je 1975. godine osvojio zlatnu medalju.  

Rođen u skromnoj radničkoj porodici u Zagrebu. Još kao dete je bio viši od ostalih, pa se odlučio da trenira košarku.

– Bio sam visok, štrkljast. Nisam bio za fudbal pa sam se odlučio za košarku. Počeo sam da treniram u omladincima Mladosti kod Marija Katinelija. Sa mnom je bio i Nikola Plećaš. Ranko Žeravica je „snimio” naš talenat i pozvao nas u reprezentaciju i insistirao da pređemo u neki prvoligaško klub gde ćemo imato mnogo kvalitetnije rivale, a utakmice su nam bile neophodne za dalji razvoj i napredak. Nikola je brzo prešao u Lokomotivu, a ja sam imao ponude Olimpije, Partizana i Lokomotive. Odlučio sam se za poziv Branka Radovića, oca splitske košarke. Iz reprezentacije sam poznavao Skansija i Ratu Tvrdića, a još u mlađim selekcijama sam upoznao Zorana Grašu i to je presudilo da odem u Split. Dalmatinci su me prihvatili kao najrođenijeg. Nijednog trenutka se nisam osećao kao novajlija – seća se Damir Šolman. Mladost je za taj transfer dobila šest košarkaških lopti.

Život je potvrdio da odlazak u Split predstavlja sjajan potez. U sezoni 1970/71 je stigla i prva titula, što je godinu, dve ranije bilo nezamislivo. Postava Manović, Rato Tvrdić, Šolman, Prug, Skansi je ušla u anale košarke. Posle trijumfa nad Lokomotivom u Zagrebu „žutima” je priređen nezapamćen doček. Riva je bila krcata.

– Split je uvek bio fudbalski grad, ali pojavili su se i košarkaši. Iz Zagreba smo se vraćali vozom i niko nije očekivao da će nas na stanici dočekati desetine hiljada ljudi. Preko noći su Splićani zavoleli i košarku. U Jugoplastici sam osvojio dve titule, tri kupa, dva Kupa Radivoja Koraća. Moj posao je bio da dajem koševe i redovno sam bio najefikasniji. Dve godine sam proveo u Italiji i vratio se u Split, gde sam 1983. završio karijeru. Iz tog perioda samo žalim što nam je 1972. godine, mogu da kažem, oteta titula prvaka Evrope. U finalu u Tel Avivu smo poraženi od Injisa kojeg je trenirao naš Aca Nikolić. Kod rezultata 72:71 smo imali poslednji napad, ali sam grubo onemogućen da primim Cvrcinu (Manovićevu) loptu. Bili bismo prvi klub iz Jugoslavije koji je postao prvak Evrope – govori Šolman. 

Ono što nije uspelo Šolmanu, krajem osamdesetih je ostvarila ekipa koju je sa klupe vodio i selektirao Božo Maljković.

– Božo je sa Jugoplastikom osvario neverovatne i siguran sam neponovljive rezultate. Selektirao je izvanredan tim. Kukoču, Rađi, Perasoviću dodao je tačno ono što nedostaje. Došli su Duško Ivanović, Savić, Pavićević i Sretenović. Tri godine su dominirali ne samo u Jugoslaviji već i u Evropi. Treću evropsku titulu je kao trener osvojio Željko Pavličević, ali to je bio Božin tim koji je on stvorio – kategoričan je Šolman.

Do zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970. godine košarka je bila drugorazredni sport na ovim prostorima. Od tada počinje dominacija. Praktično nije mogla da prođe nijedna godina, a da Jugoslavija ne osvoji neki trofej. Zlatne medalje su kao cigle koje se uziđuju u tvrđavu sećanja. Neizostavni deo te bajke je bio Šolman.

– Žeravica je na Evropskom prvenstvu u Finskoj 1967. godine učinio fenomenalan potez, izvršio je smenu generacija. U reprezentaciju je ušlo nekoliko 19-godišnjaka koji su uskoro postali oslonac tima. Ćosić, Plećaš, Kapičić, Jelovac, Simonović i ja učestvovali smo u osvajanju prvog svetskog zlata 1970. godine u Ljubljani. Taj uspeh je kamen temeljac i prekretnica za košarku. Posle te medalje počeli su svuda da niču koševi. Dobili smo i TV termin. Svi su znali da se u subotu u pet prenosi košarka, tako da je popularnost našeg sporta rasla iz dana u dan, ušla u sve domove. Posle Minhena 1972. godine Mirko Novosel je priključio Kićanovića, Slavnića, Dalipagića, Jerkova i počela je zlatna era. Bile su to divne godine. Niko nam nije mogao ništa. Nije moglo da prođe neko takmičenje, a da ne stignemo u finale. Fenomenalna generacija. Družili smo se i van terena. Zato su i rezultati bili takvi – priča Damir Šolman. 

Mnogi stručnjaci smatraju da se tada igrala spora košarka, da se danas igra mnogo brže, jače, da su igrači fizički daleko spremniji nego tada.

– Teško je porediti igru iz tog perioda i sada. Međutim, moram da kažem da se i u naše vreme treniralo izuzetno naporno. Kada se samo setim Rankovih treninga. Ceo život sam trenirao dva puta dnevno i igrao tri utakmice sedmično, vikendom prvenstvo, a sredom ili utorkom evropske mečeve. I mi smo bili fizički izvanredno spremni, igrali kontranapade čemu danas teže sve ekipe. I današnjoj košarci se može naći mnogo zamerki, ali to je duga priča. Jedno je čini mi se nesporno. Od nas je sve počelo. Da nije bilo nas, pitanje je da li bi se pojavili Dražen Petrović, Divac, Kukoč, Paspalj, Rađa, Đorđević... Svi oni su imali idola u nekom iz naše generacije. Ovi momci što danas igraju za Srbiju i Hrvatsku imaju uzore u toj generaciji sa kraja devedesetih. Niko ne može da ospori da će u istoriji ostati zapisano da je zlatna era počela od nas. Učestvovao sam u osvajanju prvog svetskog i evropskog zlata. Zato sam jako ponosan – priznaje Šolman. 

Lepo vaspitani ljudi se od nevaspitanih uvek razlikuju po sramu. Nevaspitani su uvek besramni. Šolman je uvek imao dušu i pamet od najčistijeg ljudskog srama. Nikada, ali baš nikada u dugoj karijeri nije napravio nijedan incident, ispad, nesportski gest. Uvek je više voleo kritiku pametnog čoveka nego pohvalu poltrona. Publika mu nigde nije zviždala. 

– Nikada nisam dobio tehničku grešku. Svakog rivala sam poštovao. Jednostavno nisam impulsivan, eksplozivan da reagujem posle sudijskih grešaka. I oni su živi ljudi i mogu da pogreše. Naravno da je bilo takvih slučajeva, ali sam imao svoj stil. Kasnije bih, tokom utakmice, prilazio im i govorio da nisu bili u pravu. Nisam ih psovao, vređao, ali sam im uvek na svoj način ukazivao na greške. Verovatno je moja prednost bila i ta što su mi saigrači bili Dalmatinci koji su poznati po velikom temperamentu, plahovitosti – ponosan je Damir Šolman na činjenicu da je za skoro dve decenije karijere bio voljen od Vardara pa do Triglava.

Nekadašnji Šolmanov rival sa terena, još iz juniorskih dana, u to vreme veliki talenat, pevač sarajevskih Indeksa i igrač Mlade Bosne, Davorin Popović čuveni Pimpek, često je znao da kaže:

- Za doktora se uči, gospodin se rađa.

Definicija Damira Šolmana. Previše ponosan da bi lagao, suviše plemenit da bi se služio podvalama, nepomirljivih moralnih načela, svestan svojih kvaliteta da bi ih izdao. Košarkaški gospodin.