Emotivni Vlade Đurović o Bori Stankoviću: Takvog nismo imali!

Kada smo pozvali Vlada Đurovića, nekadašnjeg igrača i renomiranog trenera, aktuelnog predesdnika OKK Beograda on je izustio:

- Neverovatno, umro je u najgore vreme pošasti virusa korona, pa mnogi neće moći da ga isprate. Došlo bi na stotine ljudi iz Grčke, znam to radio sam tamo i video koliko su ga voleli i cenili. Pa iz Italije gde je radio kao trener, Francuske, Nemačke i Švajcarske da i ne govorimo.

Reči kuljaju iz Đurovića:

- Kaže se da su očevi jugoslovenske košarke Stanković, Popović, Šaper i Nikolić, ali je o Stankoviću najmanje pisano. Nije bio miljenik vlasti, navodno je njegov otac bio blizak četnicima, on sam nikada nije bio član Komunističke partije. Tito ga nikada nije pozvao... A Bora Stanković je bio apsolutni genije.

Đurović je imao 14 godina kada ga je upoznao na treningu u Avliji...

- OKK Beograd mu je čitavog života bio druga kuća. Potekao je u Crvenoj zvezdi, ali je zbog neke svađe došao u OKK i tu ostao. Bio je igrač, reprezentativac, kasnije trener i to kakav, potom savetnik recimo Todoru Laziću. Bio je trener i na daljinu. On je bio sve, znao je sedam jezika, i kineski. Takvog čoveka naša košarka nije imala.

Zamislio se Đurović, uzeo vazduh i nastavio:

- Ljudi ne znaju kakav je on trener bio, u rangu Aleksandra Nikolića i Ranka Žeravice, koji je tvrdio da je Nebojša Popović najbolji. Ali, Stanković time nije hteo da se bavi, iako je sa Oransodom iz Kantua, varošicom u Italiji osvojio šampionsku titulu. Više ga je zanimala FIBA i na nju se usredsredio. Sećam se jedne utakmice, a vodio je tim u kojem su bili Radivoj Korać, Slobodan Gordić, Sija Nikolić...koliko je samo galamio na igrače. Gordić je pogrešno dodao, Bora je odmah uzeo tajm aut da ga prekori, iako je ovaj u to vreme bio reprezentativac.

Đurović se seća da je OKK Beograd u to vreme najviše išao na turneje po inostranstvu:

- Ni Crvena zvezda, ni Radnički, ni Partizan, već OKK Beograd. Obično smo se pojačavali, sa nama su išli Dragoslav Ražnatović, Vladimir Cvetković, perjanice rivala. Najčešće smo išli u Italiju ili Francusku, Bora je sa svima govorio na njihovom maternjem jeziku, mi igrači smo bili očarani.

Đuroviću pitanja ne treba postavljati:

- Bio sam na juniorskom Prvenstvu sveta u Brazilu pomoćnik Luki Stančiću, i kao svog bivšeg igrača Stanković koji je bio generalni sekretar FIBA me je vodio sa sobom na prijeme. Uvek je bio uglađen, u odelu sa kravatom i nije želeo da prilazi švedskom stolu da se gura za hranu kao ostali, pa sam mu ja donosio. Voleo je i najfinija pića, umeo je da uživa u životu. U nekom momentu posvađali su se Grk i Francuz i umalo da se potuku. Bora je ustao, jednom se obratio na grčkom, drugom na francuskom, odlučno i autoritativno i svađalice su se pomirile. Takav je bio. Ljudi su ga poštovali i voleli.

Snižava ton Đurović, glas mu drhti:

- Poslednji put sam ga video pre godinu dana. Pozvao sam ga na koktel u Žućkovu avliju kada sam izabran za predsednika. Obišao je trofejnu salu punu pehara koje je uglavnom on kao trener doneo, srce mu je bilo puno. Zadržao se oko sat vremena, pre odlaska rekao je kćerki sa kojom je došao - daj mi koverat iz mantila. Predao mi je to kao pomoć klubu, unutra je bilo 3.000 evra...- nije više mogao da nastavi Đurović. Glas se izgubio.