EVROPLjANIN KOJI JE NOSIO DREDOVE - Radmanović: Pozvali su me Kobi i Medžik, rekli da me žele u timu

Vladimir Radmanović je bio u NBA 12 godina. Ušao je u ligu kao 12. pik, imao sjajne sezone posebno u dresu tima koji ga je birao na draftu - Sijetl Supersoniksa. Bio je kandidat za igrača koji je najviše napredovao u NBA. Zvali su ga direktno Kobi Brajant i Medžik Džonson da bude deo šampionskog mozaika Lejkersa, ekipe koja, nažalost, baš tih godina nije uzimala titule.

Bio je osvajač svetskog zlata, bez da se popeo na podijum. Jedan od najboljih srpskih igrača u NBA o kojem se, istovremeno, najmanje priča.

Radmanović, sada u 40. godini života, sa osmehom na licu govori o karijeri za koju svi - a on najbolje - znaju da je mogla da bude i bolja. Ali, važno je da on uživa, što je rekao i u razgovoru sa Ronijem Turijafom, bivšim saigračem iz Lejkersa i Golden stejta, na instagram lajvu NBA Evrope.

- Teško je objasniti ljudima koji nisu iz Evrope - počeo je priču Radmanović na pitanje o tome odakle je njegova karijera počela.

- Rođen sam u bivšoj Jugoslaviji, u malom gradu, Trebinju. Moj otac je bio tamo u vojsci. Onda je krenuo rat i pošto smo Srbi iz Hrvatske, preselili smo se u Srbiju. Bili smo u različitim gradovima pre nego što smo se konačno smestili u Beogradu.

Košarkom je počeo da se bavi, kako kaže, slučajno.

- Luda priča. Nikada nisam sanjao o tome da ću biti košarkaš. Igrao sam fudbal, to je bio sport broj jedan. Kada sam bio sedmi razred, bilo je školsko takmičenje u Kruševcu, gde sam tada živeo. Učitelj me je zamolio da igram košarku za školu. Rekao sam mu da nikada nisam igrao, ali mi je kazao da ne brinem, da samo trčim i skačem. Tako sam u suštini počeo. Na tribinama je sedeo trener koji je prišao posle turnira i pitao me da li bih hteo da igram košarku.

Radmanović se setio i Evropskog prvenstva 1995. u Atini, kada je imao 14 godina i shvatio šta želi da postane.

- Živeli smo u bivšoj Jugoslaviji, uz rat, i ta 1995. je mnogo važna godina za nas. Tada smo prvi put igrali posle sankcija na Evropskom prvenstvu u Grčkoj. Svi smo gledali, jer je to bio prvi tim sa nekim novim igračima uz one koji su bili i u bivšoj Jugoslaviji. Osvojili smo zlato, bila je to velika stvar. Za klinca je to velika motivacija.

Taj isti klinac se 2001. godine pojavio na NBA draftu.

- Nisam bio nervozan, već sam znao da ću biti između sedmog i 15. pika. Imao sam odličan ”vorkaut” u SAD, a Sijetl me je zvao da dva puta radim sa njima. Znao sam da će me Supersoniksi birati ako niko neće pre. Iz ove perspektive, Sijetl je bilo neverovatno mesto za mene, srećan sam bio što sam dobio tu priliku, toliko minuta pod trenerom Nejtom (Mekmilanom), sa svim saigračima koji su tada bili. Imao sam divnih pet godina u Sijetlu.

Imao je i legendarne - dredove! Turijaf je posebno potencirao ovu priču.

- Bila je 2002. ili 2003. kada je NBA uvela retro dresove, svi smo nosili znojnice na glavi, duge čarape… Ali, svaku utakmicu koju smo igrali u retro dresovima smo izgubili. Nejt je ludeo zbog toga jer u nekim momentima nije sve baš bilo profesionalno. Uoči jedne sezone došao je i rekao da postoji novo pravilo u timu - ako nosiš znojnicu na početku sezone, možeš da je nosiš sve vreme. Ali, ako je nisi nosio, ne možeš odjednom da počneš. Bio je trenutak maltene za plej-of kada je moja kosa bila mnogo dugačka, upadala mi je u oči. Rekao sam: ”Treneru, moram nešto da uradim.” On mi je odgovorio da se ošišam. Objasnio sam mu da se ne šišam tokom sezone, ali rekao mi je da je pravilo i da ne mogu da nosim znojnicu. U redu, onda ću da napravim dredove. Sestra mi je pomogla prvi put, ali mogao sam da igram. Onda mi je neko rekao da napravim kako treba, kod frizera. Otišao sam u salon, visoki Evropljanin se pojavljuje i traži dredove. Uradili su mi i pitali me koje gumice hoću. Rekli da imaju zelene i žute, što je boja Sijetla. Odabrao sam njih. Kada je došla utakmica, svi su bili u čudu. Posle toga me je liga zvala, pitala da li su mi to šnale koje ne smeju da se nose. Onda sam prestao da nosim dredove - smejao se Radmanović.

Posle pet godina u Sijetlu, Vladimir se preselio u Kliperse, pa onda u Lejkerse.

- Pozvali su me Kobi i Medžik, rekli da me žele u timu. Bilo mi je nerealno da se to događa. To je velika franšiza, uvek jure titule. Shvatio sam da se moja uloga na terenu smanjuje, potpisao sam za Lejkerse. Prva sezona je ipak bila haos. Tada sam doživeo povredu na snoubordingu. Povredio sam i prst, kada sam trenirao jedan na jedan sa Brajanom Šouom. Pokidao sam ligament malog prsta, što zvuči smešno, ali kada šaka otekne ne osećaš loptu. Doveden sam da budem šuter, četvorka koja širi, a ja ne mogu ništa da pogodim. Od tog trenutka je sve krenulo nizbrdo. Moje samopouzdanje se uzdrmalo. Došla je Ol star pauza i uradio sam najgluplju stvar u životu. Otišao sam u Park siti (Juta), ne sa namerom da bilo šta uradim, samo da vidim malo snega koji mi je nedostajao. Glupa ideja mi je pala na pamet - ”možda ipak da probam!” Svi znamo kako se završilo - setio se Radman povrede ramena tokom vožnje borda. - Bila je mnogo teška godina. Sa Filom (Džeksonom), novim napadom, trouglom… Bilo mi je potrebno vreme, ali grupa igrača tada je stvarno olakšala sve. Uživao sam više nego u bilo kom timu u kojem sam igrao.

Turijaf, bivši reprezentativac Francuske, tražio je „objašnjenje” zašto se u zemljama bivše Jugoslavije toliko vrhunskih igrača i trenera konstantno proizvodi.

- I ja sam o tome razmišljao. Nemam pravo obrazloženje. To je mešavina svega. Talenat, ljudi su visoki u ovom delu Evrope, imali smo sjajne trenere iz 50-ih, 60-ih koji su donosili košarku na ove prostore. Kada imaš takve trenere i talenat, lako je proizvesti igrače. Strast prema sportu ljudi je ogromna. Dobri smo u svemu. Mala smo zemlja, uvek smo na velikim takmičenjima. Teško je pitanje, ali sam srećan što je tako.

Da li si ostvario sve u karijeri - upitan je Radmanović.

- Ne! Mislim da svi smatraju da su mogli bolje. Ja sam mogao mnogo toga. Želeo bih da sam bio više fokusiran tokom karijere. Bio sam slobodnog duha, previše volim život. Ne žalim zbog toga, to sam što sam. Ali, kao sportista veruješ da možeš više.

Ipak, u jednom trenutku je znao da je kraj.

- Čuo sam od svih da je u prvih nekoliko meseci penzije sjajno, a posle je dosadno i ne znaš šta ćeš da radiš. U poslednjoj sezoni nisam uopšte igrao u Čikagu. Nisam baš razmišljao o povlačenju, dobio sam neke pozive za vorkaute i to mi se nije svidelo. Da se borim sa mladim sportistima koji su u najboljoj formi. To je bio znak za mene da se povučem. Ne kajem se.

Zbog čega je Vladimir Radmanović bio uspešan košarkaš?

- Moraš da budeš rođen za nešto. Moraš da prepoznaš kvalitete. Naporan rad, talenat, posvećenost… Svaki profesionalni sportista mora da bude malo lud, jer ideš kroz bol, guraš se preko granica, a u tome pronalaziš radost. Mučiš se, umalo se onesvestiš, a sutradan se probudiš pun sreće. Ali, sa talentom je sve lakše. Svi imamo granice. Obojica smo igrali sa Kobijem. Nekada probaš da ponoviš ono što on uradi, ali nema šanse. Jednostavno se neće dogoditi. Onda shvatiš da je nekome dat talenat, a pitanje je da li ćeš iskoristiti sve.

Šta bi Radmanović rekao mlađem sebi?

- Mnogo toga! Više strpljenja je jedna.