Na zvaničnom sajtu Evrolige pojavio se veoma živopisan intervju sa Želimirom Obradovićem, najtrofejnijim trenerom u istoriji evropske košarke. Sa njim je razgovarao glumac Darko Perić, koji inače tumači lik Helsinkija u veoma popularnoj španskoj seriji Kuća od papira.
U jednom trenutku dijaloga kada je Perić konstatovao da su ga tokom fajnal fora Evrolige u Beogradu turski navijači prepoznavali zbog serije u kojoj igra, Obradović je primetio:
- Verovatno će veliki broj ljudi u Turskoj pogledati ovaj video pre svega zbog tebe.
Darko kao ljubitelj košarke je pokušao da sa Obradovićem prođe kroz što veći broj tema. I košarkaških i životnih. Krenuo je od aktuelnosti...
Kako se borite sa ovom situacijom?
- U apsolutnoj sam izolaciji. U Beogradu, sa ženom i sa sinom, snalazimo se sa svime što nas je zadesilo. Ceo svet. Provodim veliki deo dana tako što se čujem sa prijateljima sa raznih strana sveta. Nije lako nikome, ali čovek mora da se navikne i na ove okolnosti. Pokušavam da napravim plan, ali je najbolje kada nemaš plan.
Obradović je veliki deo karijere proveo u zemljama Mediterana. Jedno pitanje je bilo vezano za kulturološke razlike.
- Prva destinacija je bila Španija, Badalona, pa Madrid, Trevizo, Atina, Istanbul. Sličnosti postoje, razlike postoje, zato je bilo zanimljivo. Veoma bitno je bilo da probam da se adaptiram. Drago mi je da sam prošao te zemlje i stekao prijatelje zauvek. Ima dosta sličnosti, temperament je izraženiji u Turskoj, Grčkoj, Srbiji… Kod Italijana je to manje izraženo, Španci su malo opušteniji. Volim kada se skupe različiti ljudi i onda znam kako će ko da reaguje iz svih tih zemalja.
Trevizo, posle Madrida, kao da se vratiš u selo. A posle toga Atina...
- Meni je bilo fenomenalno u Trevizu, jer je klub bio fantastično organizovan. Sve nam je bilo super, a pritom, najvažnija stvar moj Đorđe se tamo rodio. Uvek se šalim sa njim da je Treviđano. Uvek stoji ta priča da ćemo, kada budem imao vremena, da odemo zajedno u Trevizo.
Onda Grčka…
- Fantastičan grad, ljudi. Meni je Atina nešto što me ispunjava srećom svaki put i kada razgovaram o njoj, a možeš misliti kako je kada odem tamo. Tamo sam živeo 13 godina, ima jedan kafić od mog prijatelja, Jorgos se zove, tamo smo provodili mnogo noći. I svi moji prijatelji su bili u tom kafiću i znaju o čemu pričam. To je kafić u kom sam proveo najviše vremena u životu, ni u jednom drugom nisam bio. Grčka je bila El Dorado. Kasnije je došla ekonomska kriza. To je bio kafić lokalnog tipa. I nikada nismo pričali o košarci. Bilo je bankara, profesora, radnika, konobara. Svih zanimanja. Uvek je bilo oko 30 ljudi koji su stalno boravili i znao sam da ću uvek naleteti na nekog od njih. To se pretvaralo u fenomenalno druženje. Kada god odem u Atinu probam da odem tamo.
Čuveni pozorišni trio
Darka je kao glumca interesovalo da čuje o ljubavi Obradovića prema filmu i pozorištu.
- Visili smo u pozorištu. Moj veliki prijatelj je Bogdan Diklić, bilo je to druženje bez prestanka. Nismo se razdvajali. Treći član čuvenog trija bio je Milenko Savović. Išli smo na sve pretpremijere, premijere, gledali probe, sve smo to prolazili. To su bili izlasci koje smo najviše voleli. I uvek mi je to nedostajalo u inostranstvu. Voleo bih da se vratim tom načinu života kada se vratim u Beograd.
Sa čuvenim glumcem Diklićem se stalno čuje.
- Imali smo interno zezanje, znali smo sve replike iz filmova i predstava. Sediš u kafani i pričaš na način da vas niko ne razume. I dan-danas kada se čujemo pričamo na taj način. Sa Diklićem se čujem svaki dan. Našli smo dobro mesto gde smo sedeli od vremena ručka do dva ujutru, a imao sam let sutra ujutru.
Inače voli da gleda srpske serije i filmove, u izolaciji je stigao da pogleda i strane, za šta inače nema vremena.
Obradović je već dugo u Istanbulu...
- Prvo iskustvo u inostranstvu kao igrača bilo je u tadašnjoj Čehoslovačkoj, a onda je bilo putovanje autobusom u Istanbul. Kada se setim toga... Pa prvo Svetsko juniorsko prvenstvo u Brazilu, imao sam tu sreću da igram fudbal na Kopakabani. Da se vratim na Istanbul. Neverovatan grad koji se menja neverovatno. Niču delovi grada koji su slični na razglednici iz Njujorka, sa neboderima. Svuda se ruši i prave se nove zgrade. Moj kum Vlade Androić i ja gledali smo razmere toga. Upoznao sam ga mnogo pre nego što sam i došao. Procene su da je to grad u kome živi između 16.000.000 i 20.000.000 ljudi. Neverovatna brojka.
Priča se često o ritualima. Da li je Obradović imao tako nešto u svojim timovima?
- Imali smo situaciju gde smo mi treneri morali da se presvučemo u svlačionici igrača, posle njih. Onda sam video neke stvari sa kojima sam bio iznenađen. Igrači imaju svoj ritual. Ja kao igrač nisam nikada to radio, ali poštujem način drugih. Recimo svaki dan popodne sam spavao, sijesta. Obavezno pred utakmicu spavam posle ručka. Nekada mi je dovoljno pola sata, 45 minuta.
Željko objašnjava pogled na posao…
- Najveća radost za igrača je da igra utakmicu. Privilegovani smo da radimo ono što volimo. Tu privilegiju nema veliki broj ljudi. To je fantastično. Uvek sam im govorio da je najveća sreća trenutak pre početka utakmice. Rezultati su bitni, ali bitnije ono što osećaš. Super je i kada te kritikuju. Ali mene nikada niko nije mogao da kritikuje koliko sam ja sebe sam kritikovao. Kada ostanem sam sa sobom, kada analiziram. Daj Bože da mogu sve to da radim i ponovo da grešim.
Koju utakmicu bi Obradović preporučio za gledanje u izolaciji?
- Utakmica koju sam najviše puta gledao je finale NCAA lige između Vilanove i Džordžtauna. To je sad, da me pitaš, negde osamdesetih godina, nemam pojma. Zbog čega. U Džordžtaunu je bio trener Tompson. Vilanova je uspela da ih dobije. To je utakmica koju sam gledao ne znam koliko puta. Živeo sam u Čačku i imao sam sreću da mi bliska rodbina živi u Čikagu, pa su mi oni slali kasete, VHS. Prvi put sam imao kontakt sa NBA ligom preko tih kaseta. Kada je Radmilo Mišović video to, rekao je: "Ovo je drugi sport, šta mi igramo".
Jedan prenos je posebno imao uticaja na Obradovića.
- Jedan od ljudi najznačajnijih u istoriji jugoslovenske košarke je bio Krešo Ćosić. Bio je i selektor reprezentacije. I slušao sam kako komentariše jednu NBA utakmicu. To onda dobije potpuno drugu dimenziju. Ja sam onda počeo da gledam košarku sa drugim očima. Uz to što je Profa Aleksandar Nikolić došao da radi sa nama i potpuno mi promenio ideju kako košarka treba da izgleda.
A bio je važan i jedan seminar.
- Bio sam još igrač 1987. i bio je seminar u Kragujevcu, jedan od predavača pokojni Ćosić, bio je i Vlade Đurović, Slavko Trninić takođe veliki trener i čovek. Pitali su me: "Šta ćeš ti ovde?". Rekao sam: "Pa imam valjda i ja pravo da čujem šta pametni ljudi pričaju". I meni je to pomoglo da budem bolji igrač. Imao sam sve zapisano. I onda sam detalje koristio u treninzima, a koristim i dan-danas.
Obradović je još kao igrač pravio beleške, a neke je i dobio kao one od Duleta Vujoševića.
- Imam biblioteku, uspeo sam da dođem do nekih skripti od Profe. Imam sačuvane i moje beleške koje sam imao kao igrač. Dule Vujošević mi je odavno poklonio neke svoje zabeleške. Čujem se sa njim, on je u Rumuniji. U vreme kada je on bio pomoćni trener u Partizanu, ja sam bio igrač. Mnogo smo vremena provodili zajedno. Poklonio mi je tada sveske, ja im se često vraćam.
Dotakao se Obradović i priče o Fuenlabradi zbog čuvene 1992. kada je Partizan postao prvak Evrope.
- Pre sedam dana čuo sam se sa Hoseom Kintanom, tadašnjim predsednikom Fuenlabrade, koja nas je otvorenog srca dočekala i pomogla 1992. da budemo domaćini u Kupu šampiona. Pozvao me je i rekao da su ga ljudi iz Paritzana kontaktirali i pitali kako su svi oni zbog situacije u Španiji. To je samo dokaz da je neraskidiva veza između Paritzana i Fuenlabrade. Zaista sam bio veoma srećam kada sam to čuo i ta vest me mnogo obradovala.
Potom je nastavio…
- Oni kažu da je Fuenlabrada postala klub zahvaljujući tome što je Partizan igrao tamo Kup šampiona. Mogli bismo do sutra da se zahvaljujemo jedni drugima. Kada se vratim na to koliko smo se osećali kao kod svoje kuće... To je neverovatno. Bili smo u grupi sa Estudijantesom i Huventudom i svima je bilo čudno kako navijaju za nas protiv španskih klubova. Jednostavno, rekli su da je to Partizan iz Fuenlabrade. Pričali smo da se napravi turnir, da Partizan ponovo bude u Fuenlabradi i nadam se da ćemo posle svega ovoga uspeti da ga organizujemo.
Obradović i NBA liga?
- Nisam išao jer me niko nije zvao, da ne bude da sebi dižem cenu. Bilo je 2012. godine, išli smo Dimitris Itudis i ja na poziv Detroita. Bili smo više od mesec dana, ceo pripremni period. Pričali smo o svemu i kroz šalu je bila priča, šta ti misliš i to... Video sam NBA iz neposredne blizine, to je fantastična organizacija. Ne sumnjam da bi bilo koji trener iz Evrope mogao tamo da radi, samo treba neko da ih pozove.
Istakao je i da je veliki obožavalac Fila Džeksona, kao i da će se potruditi da nabavi knjigu koju je napisao legendarni trener Los Anđeles Lejkersa.
- Imao je neverovatne rezultate. Radio je sa vrhunskim igračima, Džordanom, pokojnim Kobijem, Šakilom, što nije uvek lako. Radio je na specifičan način. On je čovek koji je ostavio veliki trag. Jedna osoba nije važnija od grupe. U tome je sve. Prvo morate da naučite da gubite, a zatim i pobeđujete.
Obradović nije zaboravio da poželi sreću Igoru Kokoškovu selektoru Srbije, koji mu je nekada bio pomoćnik u državnom timu i istakao je da je siguran da će napravi-ti odlične rezultate.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
