Zoran Slavnić: Dino Bilalović je rekao „Jedan je Alah, drugi je Moka“

U madridskom dnevniku El pais ugledni novinar Robert Alvarez, kroz razgovor sa Đordijem Viljakampom, bivšim reprezentativcem Španije, legendom Huventuda, nekadašnjim kapitenom, kasnije i dugogodišnjim predsednikom podsetio je starije čitaoce, a mlađe upoznao sa vremenom kada je u klubu iz Badalone od 1977. do 1979. igrao Zoran Moka Slavnić.

Telegrafski rečeno bila je to magija, bajka u režiji Slavnića, tada najboljeg evropskog plejmejkera. Na-slov reportaže glasi: “Uživao sam sa Slavnićem, komandovao je kao general”.

- Imao sam 14 godina i prvo što pomislim kada se setim tih vreme-na su braća Margalj, Santiljana...velika imena. A onda je jednog dana došao Moka Slavnić i ja sam odlepio. Bila je to prava bomba – podsetio je u uvodu as koji je čitavu karijeru, od 1980. do 1997. godine isključivo igrao za Huventud.

Posle konstatacije da je Slavnić ostavio neizbrisiv trag kao deo jugoslovenske reprezentacije koja je dominirala evropskom i svet-skom scenom i u kojoj su, uz njega, perjanice bili Ćosić, Kićanović, Dalipagić i Delibašić, Viljakampa je nastavio sećanja:

– Kada je došao u Badalonu svi su govorili samo o njemu. Odmah me je oduševio načinom na koji je vodio igru, raspoređivao saigrače, kako je u pravom trenutku delio lopte, kako je sa lakoćom rešavao situacije “jedan na jedan”. Za mene je Moka bio ono što su za ka-snije generacije Epi u Španiji, ili Majkl Džordan… To su bili igrači koji te odmah osvoje i koji izgledaju kao bogovi.

Viljakampa koji je podsetio da su NBA igrači tada bili mnogo manje poznati u Evropi - idoli su bili evropski košarkaši poput Ćosića, Dalipagića, Kićanovića, Marcoratija, Menegina, Luika, Brabendera, Ščerbijaka - u nastavku iznosi zanimljivo poređenje:

– Moka je bio pomalo sličan Željku Obradoviću sa klupe – general na terenu. Ne znam da li je reč o talentu, ili nečemu što se uči, ali Moka je tačno znao kome i kad treba dodati loptu, odnosno kome ne. Bio je, kao i Željko, pravi šef. Znao je da pored sebe ima dobre, odlične igrače, ali njegova poruka bila je jasna: „Ja sam glavni ovde, ja komandujem“. Lopta mu je bila u rukama tokom najvećeg dela napada.

Viljakmapa koji je sa Obradovićem 1994. osvojio Kup šampiona, potom dva Kupa Koraća, dva pehara prvaka Španije još dodaje o našem Moki:

- Bio je potpuno drugačiji od onoga što očekujete od igrača Huventuda. Svi mi smo bili više okrenuti samoj tehnici. Sa druge strane, Slavnić je bio najhladniji čovek kojeg sam ikada video na terenu. Znao je da komanduje kao niko drugi.

Pre dolaska Slavnića Huventud je jednom bio šampion Španije i šest šuta je osvajao nacionalni Kup, a u toj nezaboravnoj sezoni ponovo se dočepao šampionske titule posle 10-godišnje apsolutne superiornosti Real Madrida.

Niko u Badaloni ne zaboravlja jugoslo-venskog pleja koji je 1977/78 predvodio ekipu koja je prekinula dominaciju Reala, kaže se na kraju ovog teksta. Inače,

Huventud je postao šampion sa 20 pobeda i dva poraza, Real je bio drugi sa 19-3, koliko je imala i treća Barselona. Od titule šampiona i razbijanja dominacije Reala i počinjemo razgovor sa Slavnićem:

- Kad pored Reala i Barselone neko treći postane šampion, da pri-bližimo vašim mlađim čitaocima to je ravno tome kao kad je Lester postao prvak Premijer lige i ostavio iza sebe pet jačih klubova. Mada, istini za volju Huventud je imao bogatiju istoriju od Lestera. Ili recimo bilo je to u rangu osvajanja šampionske titule Radničkog sa Crvenog Krsta u Jugoslaviji. Nameće mi se i poređenje sa fudbalerima OFK Beograda, koji su bili opasni, ali bez završnog šampionskog pečata.

Sećate li se pređenog puta?

- Mi smo u četvrtom kolu dobili Real u Badaloni, u šestom Barselonu u gostima i zbog tog brejka neki su shvatili koliko vredimo, ali više njih, većina su verovali da nećemo izdržati trku. Posebno kad su nam u Pinedi oteli pobedu... Međutim, posle toga Real izgubi od Likora, drugog tima iz Badalone, koji je vodio Aito Reneses. Viša sila, šta da radimo – smeje se Moka.

Koncept tima?

- Da bi bio šampion Španije možeš da igraš kao Džordan, ali samo individualni doprinos ne odlučuje. Na centrima su bili reprezentativci Santiljana i Filba, Fernadez trojka, Margalj dvojka i plejmejker moja malenkost. A Real je imao trojicu organizatora igre, Ramosa, Kabreru i Korbalana, da se zadržimo na njima. Barselona je takođe imala tim da se uplašiš.

Da li Vam je to bila najbolja sezona u karijeri?

- Kad se pogleda rezultat, postignut je veliki uspeh, ali ima li većeg dometa od zlatne olimpijske medalje. Naredne sezone u Huventudu sam igrao još bolje, ali su nas ozbiljno shvatili i mene su dva puta kaznili sa po tri utakmice neigranja. U takvom sastavu Huventud nije mogao da računa da će pobediti na strani. Recimo, Metaloplastiku u rukometu više nisu mogli da zaustave tek kad su doveli i šestog reprezentativca Jugoslavije. Posle toga ekipi iz Šapca više niko ništa nije mogao.

Ratko Radovanović nam je nedavno pričao da ste igrali kao ludi, da su vam govorili „stani malo Moko“ u meču Kupa šampiona protiv Bosne u Badaloni. Nije bilo popusta za zemljake?

- Ne znam, kada sam ušao u autobus da ih pozdravim posle meča koji su dobili, Dino Bilalović je rekao: „Jedan je Alah, drugi je Moka“.

Navijačima ste prilikom dolaska rekli da želite da budete Krojf iz Badalone.

- Slavni Holanđani Krojf i Neskens su igrali u Barseloni, kada bih ugrabio priliku išao sam da gledam fudbal, Barselonu i Espa-njol. Fotoreporeteri su želeli da nas slikaju zajedno, ali nikada se nismo sreli – Krojf nije dolazio na košarku u Badalonu.

Da zaključimo, šta kažete na sve pohvale Viljakampe iz Badalone?

- Ne bih da mu kontriram, a da ne ispadne da sam lažno skroman. Bilo je i boljih igrača od mene u toj našoj zlatnoj generaciji, ali nisu bili lideri. Da pojasnim: lideri su bili Daneu, Đerđa, Plećaš, Đorđević, Teodosić, što ne mora da znači da su bili i najbolji igrači u njihovim generacijama.

Brojke nisu tačne

U reportaži “El paisa” otkriva se podatak da je Huventud platio Crvenoj zvezdi 5,6 miliona peseta za Mokinu ispisnicu, a njemu dao 4,2 miliona po sezoni. Ugovor je bio na dve godine. Slavnić komentariše:

- Brojke nisu tačne.

Nudi isečak iz tadašnjih španskih novina najplaćenijih igrača: Gaet pet miliona pezeta, Kugram 3,5, Ščerbiak 3, Slavnić 2,8, Brabender i Luik po 2,5, iza su Flores, Santiljana, Sibilio, Estrada, Kabrera, Eskorijal...

Dodaje još:

- Tadašnji ugovori su bili nominalno manji od aktuelnih, ali je njihova vrednost po današnjim merilima bila desetak puta veća. Recimo da kupiš četvorosoban stan na Dorćolu...