Marijana Boričić: Trener muške ekipe, zvuči zanimljivo...

Pokorila je Evropu, malo je nedostajalo i da zavlada svetom, a uporedo sa nacionalnim timom, sjajan posao radi i na klupskom nivou. Najpre je sa Ubom izborila opstanak u elitnom rangu, da bi ove sezone u vitrine unela i istorijski pehar Kupa Srbije.

Koliko je važno da ženske ekipe poput neke amajlije imaju damu na klupi, pokazuje i činjenica da su poslednja tri trofeja u najmasovnijem takmičenju osvojile Svetlana Ilić, Mirjana Musulin i upravo Marijana.

Dugo ste jedina dama u ulozi prvog trenera u Super ligi, kakav su odnos kolege ima-le kada ste se tek pojavili?

- Podela ne postoji, nisam imala takav odnos i razmišljala o tome dok sam bila mlađa. Sada kao starija i iskusnija, shvatila sam da je možda postojalo malo nepoverenje u smi-slu da li žensko može da bude kvalitetno i uspešno. Ali nikada nisam morala da se do-kazujem,  iz tog ugla. Znala sam šta i koliko hoću u ovom poslu – istakla je Marijana Boričić na početku razgovora.

Obrenovac je obeležio Vašu igračku i trenersku karijeru do sada. Koliko ste se obradovali kada su se Svetlana Ilić i Mirjana Musulin pojavile kao stručnjaci na klupama Železničara i Crvene zvezde, samim tim porastao je i broj dama u Super ligi?

- Pre Zvezde i Železničara, zaista ih nije bilo. Svetlana Ilić je čak bila sa nama kad je došla iz moskovskog Dinama. Dolazila je, družile smo se, a ja sam se trudila da čujem nešto novo, kako se radi, kako funkcionišu veliki klubovi. Kada je reč o Miri (prim. aut. Mirjana Musulin), nisam je gledala na taj način, da li dolazi muško ili žensko.  Uopšte nije ni bilo bitno, bitno je da je tu. Kolege sam gledala na osnovu po-našanja, kao uostalom i sve u životu. Kod mene te podele gotovo i da ne postoje.

Nezaobilazna tema su mlađe reprezentativne kategorije. Da li su postojale predrasude, stereotipi, kada ste počeli da radite kao selektor?

- Došla sam kao jako mlada sa samo 25 godina, to je bila strategija Saveza, da pomoćnik nasledi prvog trenera kada dođe vreme za to.  Bilo je i boljih i uspešnijih u tom mo-mentu sigurno, ali nešto su prepoznali kod mene, sledili su strategiju. Činjenica je da me mnogo ljudi nije poznavalo, jer sam radila u mlađim kategorijama, a imala sam dobre rezultate. Možda nisam imala toliko kvalitetne igrače kao pojedini klubovi, ali sam imala ekipe sa disciplinom, sistemom. To su mi i mnoge kolege rekle, a selektovala sam prvu generaciju rođenu 1992. i 1993. a znate i sami koliko su toga postigle – iskrena je selektor ženske juniorske selekcije Srbije.

Koliko Vas ispunjava rad sa mladim devojkama i kada ih za nekoliko godina vidite kako osvajaju medalje?

- Period od 2008. do 2020, to je 13 godina. Toliko traje ovaj moj put.. Zaista dosta pozitivnog traga, lepih stvari se dogodilo, uspeha.  Dosta sam posmatrala evropske, azijske, južnoameričke ekipe i razlike u igri i na čemu njihovi treneri insistiraju. Učila sam sve vezano za selekciju, morfologiju igrača, taktiku, psihu... U edukativnom smislu dosta napredovala, a najbolje se uči iz situacija. Mnogo lepih uspomena i osvojenih medalja. Većina devojaka je i došlo do seniorske reprezentacije.

Obrenovac, uvek u Vašem srcu. Sada ste takođe blizu tog grada, u Ubu. Koliko je publika privrženija u manjim sredinama?

- TENT, tu nema reči, jako dug period i puno uspomena, onih iskrenih, čistih. Otišla sam u momentu kada je bilo najbolje po mene, kada se to pokazalo kao idealno rešenje. Što se tiče Uba, više puta sam pominjala, krenuo je sa dna, kada sam došla bukvalno smo iščupali opstanak. A sada je osvojio Kup. Ova sezona je na još višem nivou, kadrovski i organizaciono, uz igranje Evrope. Poštovali su me, prihvatili i nije bilo neprijatnih situacija. Naprotiv, obostrano poštovanje.

Da li je lakše kao dama da drugoj dami nešto objasnite, pre svega, oko ženske psi-he?

- Veoma široka tema... Ima igrača kojima lakše pristupim i onima kojima treba da to bude neko koga se pomalo pribojavaju u fizičkom smislu, zapravo kao muška figura ako tako mogu figurativno da kažem. Ipak, mislim da je to individualno, od igrača do igrača. Mogu da razumem iz ženskog ugla, ali ovaj posao je jako težak. I igračima i nama trenerima. Malo prostora je za prenemaganje, i mi i oni smo sto odsto okrenuti poslu za koji smo i plaćeni.

Postoji li ambicija da se oprobate i kao trener muške ekipe?

- Kada sam počela da radim, prva faza je bila škola odbojke TENT-a, koji je krenuo od nule. Prva ekipa koju sam imala bila je mešovita, dečaci i devojčice, dve godine sam bila i mama i tata (smeh). Moj utisak je da su dečaci manje disciplinovani, ali nemaju problem sa motivacijom. Kao i u svakom sportu. Odu recimo da igraju fudbal i hoće da polude i da budu najbolji. Kod njih je sve transparentnije, prostije. Kod žena nije taj slučaj, malo je drugačije. Muški tim, hm zanimljivo zvuči, mislim da je nemoguće, ali zašto da ne.

Kakav biste savet dali mladim devojkama koje često zbog predrasuda u sportu odustanu od trenerskog posla?

- Da budu posvećene, da vole šta rade u životu. Ljubav i posvećenost kao u svakom drugom sportu, fahu. Vrata se otvaraju, ne moraju to da budu mogućnosti, nego edukacije, poznanstva, sve se otvara i može da se ide napred – zaključila je Marijana Boričić.