Danas je 21 godina od pogibije od pogibije Gorana Raičevića: Sećanje na šampiona

Buket cveća, tišina i sećanja. Na današnji dan, u 36. godini, poginuo je jedan od najboljih dugoprugaša Jugoslavije Goran Raičević.

Na njegovom grobu prijatelji se prisećaju - poslednju trku imao je na četvrtom Niškom maratonu i, po običaju, završio je pobedom, ko zna kojom po redu. Bio je atletski reprezentativac bivše zemlje na pet i deset hiljada metara.

Pet puta uzastopno, jedini do sada, pobeđivao je na krosu Politike od 1989 – 1993. pa onda Beli kros, kros RTS-a... Nebrojano mnogo titula na državnim i međunarodnim trekama, na Balkanskom šapionatu, šampionatu Evrope...

Tišinu u selu Strojinci (Brus), gde je večno počivalište Goranovo, remeti samo vetar. Kao da hoće da nam kaže: Goran i dalje trči gore negde na Božjem prestolu jer šampioni nikada ne umiru.

Heroji žive večno, a on je bio heroj. Kada je zlikovačka NATO alijansa počela agresiju nije se dvoumio, iako kao vrhunski sportista nije imao obavezu, odazvao se pozivu otadžbine i otišao u legendu.

Poginuo je od sjanjperskog hica, na Đurđev dan, u okolini Prištine, baš tamo gde je, svojevremeno upoznao svoju suprugu Jelenu, takođe atletskog reprezentativca.

Iz njihove atletske i mladalačke ljubavi svet su ugledali blizanci Katarina, završila masters iz ekonomije u Engleskoj i Nikola doktorant na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Oboje su sportisti Katarina odbojkašica, a Nikola atletičar.

Nas nekolicina ćutimo. Na spomeniku iznad njegovog groba pi-še; „Bio si šampion velikog, iskrenog i toplog srca. Tvoje pobede i plemenita dela čuvaće te od zaborava a mi ćemo te nosisti u srcu za sva vremena“.

I baš tako šamioni ne umiru bar ne dok god neko čuva uspomenu na njih. Uspomenu na Gorana, pre svih,  čuvaju Jelena, Katarina i Nikola.

Čuvaju i prijatelji koji su bili sa njim i onog dana kada je istrčao svoju poslednju trku u Nišu ne sluteći da će četrdesetak dana kasnije biti sahranjen u sportskoj opremi i dresu koga je najviše voleo i cenio, opremi svoje otadžbine.

Nije morao ali je učinio - sprinterice je zamenio vojničkom čizmom. Još uvek mi odzvanjaju njegove reči "Kako da ne odem, šta će mi reći rodbina, komšije, prijatelji... I otišao je u legendu, u nezaborav".