Kukoč: Voleo sam da igram za Fila, pokušao je da nam uđe u glavu

Čak ni godinama pošto je okačio patike o klin, svi znaju ko je Toni Kukoč. Nikakav uvod za tekst od jednom od najboljih igrača svih vremena nije potreban.

Ekipa sa tviter profila NBA, se zadržala na njegovoj karijeri u najjačoj ligi sveta i predstavila ga kao trostrukog NBA šampiona, pa prenela odgovore koje je genijalni Splićanin dao na pitanja koja su stigla na ovaj nalog.

Odrastajući u Evropi, da li ste imali priliku da gledate NBA utakmice? Da li ste imali omiljenog košarkaša?

- Kada sam sredinom osamdesetih počeo da igram košarku, nismo imali priliku da gledamo mnogo utakmica uživo, pa smo kupovali video-kasete sa Lerijem Birdom, Medžikom Džonsonom, kao i sa Majkl Džordanom koji je tek počeo da igra u NBA. Gledali bismo šta ti momci rade bezbroj puta, analizirali poteze i način na koji su igrali. Ako se dobro sećam, prve NBA utakmice koje sam gledao uživo bile su finalni mečevi Detroit - Portland i Detroit – Lejkers. Naravno, kada su me Bulsi draftovali, počeo sam da gledam i njihova finala. Prvo protiv Lejkersa, pa protiv Portlanda i kasnije protiv Finksa. Budio sam se u dva, tri, ponekad i četiri sata ujutro samo da bih ih gledao. I mislio sam: „Ovi ljudi mogu da postanu moji saigrači, jednog dana ću možda biti u prilici da igram sa njima i možda čak i da osvojim šampionat”.

Da li su Bulsi iz sezone 1995/96. bili najveća NBA ekipa svih vremena?

- Nije na meni da na to pitanje odgovorim. Postoje stručnjaci koji o tome mogu bolje da govore, a naravno da sam srećan što smo svrstani u tu kategoriju. Bilo je sjajnih postava Lejkersa, Bostona i Golden stejta… Jednostavno, bio sam presrećan što sam deo tog tima Bulsa. Bila je to ekipa sa mnogo različitih karaktera koji su se okupili sa zajedničkim ciljem da odigraju zaista dobru košarkašku sezonu. Ispostavilo se da je postala najbolja ikad. Doneli smo puno radosti, sreće i uzbuđenja brojnim fanovima ne samo u SAD, već širom sveta. I danas ljudi pričaju o tom timu Bulsa kao o jednom od najvećih timova ikada.

U Vašoj prvoj sezoni u Čikagu dali ste dosta pogodaka za pobedu. Koliko je to povećalo poverenje u Vas i pomoglo da Vas tim prihvati?

- Kada sam prvi put stigao u Bulse, počelo je zaista dramatično. Tužno. Jer, pošto je izgubio oca, Majkl je odlučio da ode. Prvog dana sam se povezao sa većinom budućih saigrača koji su seli da porazgovaraju o budućnosti bez Majkla. Skoti Pipen mi je najviše pomogao. Bilo je zabavno igrati sa tim momcima. Dao sam mnogo pogodaka posle odbijenih lopti. Ne znam zašto, ali trener Fil mi je dao par prilika već početkom sezone. Pretpostavljam da je imao predosećaj da bih mogao da pogodim te šuteve uzevši u obzir moju evropsku i međunarodnu karijeru i moje dobre igre u važnim utakmicama i finalima. Imao je poverenja i, srećom po mene, to sam i učinio. To je bio ogroman podsticaj za moje samopouzdanje i želju da igram sve bolje. Osetio sam da me moji saigrači traže i očekuju od mene da igram sa više samopouzdanja u svakoj narednoj utakmici.

Koji je razlog zbog koga je Fil Džekson tako veliki trener?

- Voleo sam da igram za Fila, ono što ga čini tako dobrim trenerom je pristup svakom igraču. Pokušao je da nam uđe u glavu, da uvidi šta će nam pomoći da budemo bolji, da sagleda našu prelomnu tačku, da li ćemo pozitivno reagovati kada je najpotrebnije. Uvek se trudio da nas drži koncentrisanima za svaki trening i za svaku utakmicu. Iako me Fil zvao Maverik, nisam imao težak karakter i prilično sam pomirljiva osoba. Voleo sam da igram trougaoni napad. Fil mi je to objasnio veoma dobro. Očigledno je dugo radio na trouglu zajedno sa Teksom. I dalje mislim da je to najbolji sistem, najbolji napad u kojem sam ikad igrao. Generalno, zabavno je u društvu sa Filom, on je vrlo pametan, velikodušan trener…

Koje najvažnije prilagođavanje ste morali da usvojite od rane faze karijere u Evropi do igranja u NBA?

- U odnosu na evropsku, igra u NBA je bila brža i jača, igrači fizički mnogo snažniji. Igrali smo baš veliki broj utakmica u kratkom vremenskom periodu. Poslednje dve-tri sezone u Evropi  sam odigrao sto ili 115 utakmica, a u NBA igrate prvo 82, zatim još 10 ili 15 u plej-ofu. Sve to tokom sedam ili osam meseci. Za nekoga ko stigne u NBA, prva sezona može da bude užasno iscrpljujuća. Povrh toga, ovde sam morao da naučim da igram na više po-zicija. U Evropi sam uglavnom igrao trojku ili četvorku.  Kada sam stigao u NBA morao sam da naučim da igram leđima, da pored četvorke po nekad igram i na poziciji centra. To je bilo najveće prilagođavanje. Takođe sam morao da dobijem na težini, što mi ni-je bilo lako, ali sam nekako uspeo – rekao je Kukoč.