Igor Rakočević: Zbog Atamana sam bežao od divljih pasa

Nekadašnji igrač Crvene zvezde, Budućnosti, Minesote, Reala, Baskonije, Efesa, Sijene i Crvene zvezde i trostruki osvajač trofeja „Alfonso Ford” namenjenog najboljem strelcu Evrolige, tom prilikom govorio je o svom igračkom putu, iskustvima, anegdotama, svetskom zlatu sa reprezentacijom kao i koliko je bitno što igrači sada imaju svoj sindikat koji će štititi njihove interese.

Na početku razgovora Rakočević je otkrio da je ljubav prema košarci nasledio od oca Gorana koji je igrao za Crvenu zvezdu. Ali basketara mu nije bila prvi izbor.

- Pokušao sam da treniram plivanje i stoni tenis. Bio sam anti talenat za oba sporta, a treći koji sam pokušao bio je košarka. Kada me otac odveo na prvi trening, na teren Crvene zvezde, bilo je jasno da ću zavoleti košarku. Bio sam veoma talentovan.

Sjajni bek podsetio je na svoj put od Srbije, preko Crne Gore, Španije, Amerike, Turske i Italije. Zatim je otkrio da je kao klinac sanjao da bude deo NBA lige. Što je uspeo da ostvari, kada je zadužio dres Minesote.

- Pet godina provedenih u Španiji je najbolji period moje karijere. Igrao sam tri godine u Vitoriji, godinu dana u Realu i godinu dana u Valensiji. Bez premca, moja najbolja sezona je bila 2008/09. u Baskoniji kod trenera Duška Ivanovića. Osvojili smo Kup kralja, što nam je bio cilj. Osvojili smo Super kup i bili veoma blizu da se plasiramo na fajnal-for i da osvojimo titulu, ali smo se umorili na kraju sezone, s obzirom da smo imali kratku rotaciju. Sedam sjajnih igrača i nekoliko prosečnih. Ali individualno gledano, bio sam najbolji strelac ACB lige, Evrolige, kao i član idealne petorke oba takmičenja. Stvarno, bila je to neverovatna sezona.

Na molbu da ispriča neku od svojih anegdota, Rakočević se setio neprijatnih scena iz vremena kada je nosio dres Efesa.

- Nisam imao dobre odnose sa trenerom Erginom Atamanom. Jedno jutro, u sedam sati, poslao me je da trčim u šumu, koja je udaljena sat i po vremena od grada. To znači da sam morao da ustanem u pet ujutru. Poslao je mene i kondicionog trenera koji me je odvezao. Ali padala je neverovatna kiša. Trener mi je rekao, nemoj da trčiš, ne možeš da trčiš. Kiša je, blato je, nema nikoga na stazi. Ali to je karakteristika srpskih igrača, rekao sam: „Ne! Ne zanima me, trčaću.” I počeo sam da trčim kroz to blato. Bilo je hladno, kiša je padala kao da sam pod tušem.

Situacija je postala još gora, kada je prema Rakočevićevim rečima na stazi video 10 ili 12 divljih pasa.

- Bili su zajedno i nisu se pomerali. Stao sam i nisam znao šta da radim. Da li da idem nazad ili da delujem kao da se nisam uplašio i da idem prema njima. Odlučio sam da idem ka njima i nastavio da trčim. Jedan od njih je počeo da laje, zatim su i svi ostali počeli da laju i krenuli su da me jure. Morao sam da se popnem na malu liticu, bilo je malo opasno i po život. Ali popeo sam se i nastavio da trčim. Oni nisu mogli da se popnu. Bilo je strašno, ali i smešno. Ovu priču sam ispričao samo Boštjanu Nahbaru.

Rakočević je rekao da je u njegovo vreme kvalitet u Evropi bio veći, da nije bilo toliko stranaca i da klubovi sada gube svoj identitet.

- Zbog toga volim da vidim timove kao što je Real koji imaju iste igrače i trenera dugi niz godina u klubu, tako da navijači mogu da se identifikuju sa timom. To je velika razlika. Sa radom i Sindikata, igrači imaju svoja prava, postoje neke granice i odgovornost. To su najveće razlike.

Rakočević smatra da sada atleticizam igra mnogo veću ulogu, nego što je to bio slučaj pre 10, 15 godina.

- Sada kada je neko atletski ranjiv u ekipi, drugi timovi će to iskoristiti. Skoro svi dobri evroligaški igrači moraju da budu dobre atlete.

Naš proslavljeni as, žali što u njegovo igračko vreme nije postojao sindikat igrača.

- Da ga je bilo, možda ne bih morao da bežim od pasa - kroz osmeh je rekao Rakočević.

- Sindikat je veoma dobra stvar i daje sigurnost igračima. Sportisti treba da imaju svoja prava. Sindikat igrača podiže Evroligu na jedan potpuno novi nivo i pomaže joj da se razvija.

Prema rečima čuvene Zvezdine osmice, uloga sindikata je da štiti igrače u svakom pogledu i onda naveo primere gde treba reagovati.

- Mnogo puta u mojoj karijeri se dešavalo, da damo maksimum, ali da protivnik bude bolji. A onda dođe predsednik kluba, naravno neću reći kog, i kaže kažnjeni ste sa 10 odsto od ugovora. A nije pošteno da budeš kažnjen ako si dao sve od sebe. Protivnik je jednostavno bio bolji. Dešava se, to je košarka. To će verovatno biti drugačije u budućnosti. Nadam se da će igrači imati veću odgovornost prema sindikatu i je neće izbegavati. U NBA to funkcioniše dobro, zašto ne bi i ovde.