ŽALI ŠTO JE ODBIO VUJU - Vladimir: Odlučio sam da ostanem u Zvezdi, bila je to greška

Vladimir Perišić, svojevremeno član zlatne kadetske reprezentacije koja je pre deceniju i po pokorila Evropu i svet, kasnije kapiten Crvene zvezde, završio je profesionalnu karijeru.

Za jednog golmana, prilično rano, u 33. godini?

- Zavisi kako se na to gleda, i jeste i nije rano - uzvraća Vladimir iz Francuske, gde je branio poslednjih devet godina. – Imao sam neke ponude iz Prve lige, mnogo manje nego što sam već imao ugovor. Jasno je da je kriza, ali u godinama sam kad bi trebalo da dosadašnji trud i rad naplatim, ali i mislim na život posle rukometa.

Već ste krenuli da se pripremate za to?

- Nisam potpuno digao ruke od mog sporta, samo profesionalno. I dalje ću da branim, ali na amaterskom nivou u Četvrtoj ligi za MOK. Nije mi daleko, oko 25 kilometara od Seleste gde sad živim. Istovremeno ću da se „prekvalifikujem“. U Francuskoj je sistem tako uređen da imam mogućnost da učestvujem u programu koji osposobljava kadrove za konkretne poslove koji su im potrebni. A, ja ću to činiti u saradnji sa firmom koja se bavi kupovinom elektrouređaja iz Nemačke, Poljske, Španije i prodajom velikim marketima. Baviću se, dakle, logistikom - objašnjava Perišić.

Ovo su trenuci kad se povlači crta na urađeno. Kao članu poslednje zlatne generacije našeg rukometa, osvajanja šampionske krune sa Zvezdom, učešće u Ligi šampiona, smešila Vam se uspešna karijera. Da li je povreda kolena u vreme kad ste bili član sarajevske Bosne 2010, presekla taj put?

- Pre sam ja sam sebe skrenuo s njega time što sam dva puta odbio Veselina Vujovića. Zvao me je da dođem u Vardar, a ja sam već bio sve dogovorio sa Almerijom. Drugi put kad je zvao, pomalo izmoren od negativnog iskustva u inostranstvu, odlučio sam da ostanem u Zvezdi... Bila je to greška...

Tu ste u drugom mandatu imali i status kapitena?

- Ali nismo uspeli da osvojimo ništa. Finale Kupa je malo i ne pamtim to vreme po mnogo čemu lepom... Žao mi je što nisam i u klubu radio s Vujom jer je on za mene najbolji trener na svetu.

Sarađivali ste s njim u kadetskoj selekciji, vrlo uspešno, dve zlatne medalje, na Evropskom i svetskom prvenstvu, u Beogradu i Kataru. Tu ekipu dve godine niko nije pobedio, a kroz nju su se odškrinula vrata velike scene za čitavu plejadu igrača, Nenadića, Šešuma, Beljanskog, Rnića, Prodanovića, Markovića, kasnije osvajača i srebrne medalje na EP u Beogradu?

- Niko nas nije pobedio dok je Vuja bio sa nama. Bili smo klinci, ništa nismo znali o rukometu, a on je bio... pa Vuja. Samo smo u njega gledali, slušali i upijali. Znao je iz nas da izvuče najbolje. Čak i kad bismo dobro odigrali on nije bio zadovoljan, mislio je da možemo bolje.