ŠMINKA NIJE MOGLA DA POKRIJE MODRICE - Podsmehivao se devojkama, pa mu polomile nogu na tri mesta

Šejla Ćosović Hadžić, sa Peštera, uspešno je igrala fudbal u dresu Sloge iz Zemuna i reprezentaciji Jugoslavije, a uz to je i strastveni navijač Partizana. Blistave igre nisu ostale nezapažene, imala je mnogo ponuda da ode u inostranstvo, ali bila je verna Slogi.

- Rođena sam na Pešterskoj visoravni, a u to vreme sport bio prioritet. Moj brat bio je predsednik omladinske organizacije, bavio se sportom i doneo prvu loptu u kraj. Nepisano pravilo bilo je da muškarci igraju fudbal, ali ta igra me privlačila i nekako sam im se spontano pridružila. Prvo kao golman, jer je tog kadra uvek nedostajalo, ali kasnije sam se osmelila, ulazila u igru i bila ravnopravna na terenu – vraća film Šejla Ćosović.

Fudbalska magija je osvojila i kad je u novinama pročitala da u Zemunu postoji Sloga gde žene igraju fudbal, maštala je da postane deo tog tima.

- To je bio moj san i niko nije mogao da mi ga zabrani. Bila sam uporna i, što je bilo nezamislivo u to vreme, odvojila sam se od kuće i otišla u Beograd u srednju školu. Prijavila sam se da igram i odmah su videli moj talenat.

Meseci su prolazili, Šejla je trenirala i čekala šansu.

- Članovi uprave nisu smeli da me registruju jer nisu mogli da veruju da neko tako dobro igra, a da nije pre toga bio deo nekog tima, smatrali su da se švercujem, pa su bili oprezni. To je trajalo gotovo pola godine, ali bila sam uporna.

Igrala je sve bolje, počela je da daje i golove, da se izdvaja borbenošću, osećajem za gol, driblingom.

- Uprava više nije imala kud i zaigrala sam na poziciji centarfora, san je počeo da se ostvaruje. Izborila sam i mesto u reprezentaciji Jugoslavije. Iako su pojedinci u savezu blokirali ženski fudbal, imali smo jako rukovodstvo, pa smo se širili i igrali. Moja Sloga je najstarija u bivšoj Jugoslaviji i nedavno smo proslavili 50 godina postojanja kluba. Vila je nezvanični vicešampion Evrope.

Ženski pandan derbiju Partizan – Crvena zvezda, bili su dueli Sloge i niškog Mašinca.

- Uvek smo igrali do poslednje kapi krvi. Igrala sam na poziciji centarfora i uvek sam imala dva čuvara, a trener Mašinca bio je i selektor. Bilo je mnogo žestokih startova, bile smo požrtvovane i borbene. Igračice u odbrani često nisu imale milosti, ali kao i u životu, posle pada ustaneš i nastaviš dalje.  Modrice ni šminka nije mogla da pokrije. Stanovala sam sa sestrom od strica i uvek se ljutila kad bih došla u ranama, govorila mi je da prekinem da igram, ali nisam je poslušala. U odnosu na to vreme, danas se, mislim, igra mekše. Rado se sećam i utakmica za reprezentaciju, a debitovala sam sa 18 godina, poseban osećaj je bio uz himnu „Hej Sloveni”.

Kad bi opet mogla da bira, bez razmišljanja bi, kaže, opet prigrila fudbal:

- Bio je moj život, omogućio mi je da upoznam veliki broj dobrih ljudi sa kojima i danas održavam veze, fudbal mi je davao snage i terao me da se borim na terenu i u životu, borba i pobede su mi bile pokretačka snaga, životni moto. Fudbal me je naučio da nema predaje i da ništa nije izgubljeno dok ne istekne poslednja sekunda utakmice. Moj fudbalski put od Pešteri do Beograda pokazuje da je moguće ostvariti san ukoliko svim srcem to želite i marljivo radite na tome.

Šejla Ćosović Hadžić je često igrala revijalne utakmice sa veteranima. Jednu je, kaže, propustila jer je bila u drugom stanju.

- Čula sam u prolazu da jedan od fudbalera o mojim saigračicama govori u lošem kontekstu, kao da smo tu bili statisti i da će nam pokazati gde nam je mesto. Imali smo u odbrani igračicu jaku kao Hatunić i rekla sam joj da obrati posebnu pažnju na igrača sa „brojem 11”. Nije prošlo ni dvadesetak minuta, klizećim startom ga je bukvalno odnela u aut, polomila mu je nogu na tri mesta. Bolno, ali mislim da je posle toga promenio mišljenje o ženskom fudbalu - sa osmehom kaže Šejla Ćosović.