Mačvanove reprezentativne radosti i rane

Posle Univerzijade u Beogradu, gde je Srbija osvojila zlato, tadašnji selektor Dušan Ivković je petoricu „studenata“, među njima i Mačvana, prekomandovao u prvi tim koji se pripremao za Evropsko prvenstvo u Poljskoj. Tu počinje reprezentativna karijera Mačvana.

On se pak vratio nekoliko godina u prošlost.

- Rekao bih da je priča vezano za reprezenaciju počela mnogo ranije.

I to od poraza.

- Kao kadeti, predvođeni Perom Rodićem, na Evropsko prvenstvo i doživeli debakl. Kad u mlađim kategorijama to doživiš, odmah budeš obeležen. U smislu da to nije neka generacija... Međutim, tu su se poklopila dva debakla. I `88. godište je doživelo isto. Posle toga su me prebacili u godinu dana stariju generaciju. I tu kreće moj rast.

Kao junior je bio prvak Evrope u svom godištu, sa `88. šampion Sveta 2007, godinu dana kasnije i prvak Evrope u konkurenciji mladih. Krunisano tim zlatom na Univerzijadi u Beogradu. I seniorski staž je počeo sa odličjem.

- Dušan Ivković je poveo nas „balavce“ na Evropsko prvenstvo. On je, kao prvi vizionar, već imao jasnu sliku kako bi to trebalo da izgleda. I u pravoj vojničkoj disciplini, odlazimo na Evropsko prvenstvo. Tamo smo osvojili srebro, jer to stvarno jeste bilo neko osvajanje. Izgubili smo od Španije, koja je tada igrala najbolju košarku, uz Amerikance.

Godine koje su usledile nisu bile tako uspešne. Istina, 2010. na Svetskom prvenstvu u Istanbulu Srbiji je bukvalno „oteta“ medalja. Kasnije je to išlo malo drugačije.

- Posle te Turske, 2011. godine smo u Litvaniji doživeli pravi debakl. Igrali smo savršeno prvih nekoliko utakmica, ali onda su nam se desila povreda Rašića, a Tepić se ukočio na treningu u pomoćnoj sali, gde je bila promaja. Danima nije mogao da ustane iz kreveta. Mi tu krećemo u sunovrat, nismo uspeli da izborimo čak ni Olimpijske igre.

Već su morali da igraju kvalifikacije za sledeći Evrobasekt. Pred koji je Mačvan napravio potez zbog kojeg se i sada kaje.

- Možda je to bila i jedna od najvećih grešaka u karijeri, kad sam Dudi rekao da neću doći 2013, da mi je potrebna pauza, da je došlo do zasićenja, da bih uzeo slobodno leto. Možda me ljudi nisu shvatili ozbiljno, da je nekome ko ima 24 godine potrebna pauza. Došlo je nesporazuma, koji bih voleo da izbrišem kada bih mogao. I došao bih 2013. i ostao u reprezentativnom procesu, koliko god da je moguće.

Tražio je jedno slobodno leto, dobio je tri.

- Ne bih rekao da sam bio kažnjen, jer me ni Đorđević nije zvao 2014. i 2015. Ali ta greška je napravila prekretnicu u mojoj karijeri. Vratio sam se u Partizan, igrao odlično. Pre toga razgovarao sa Saletom, koji mi je ukazao na neke moje nedostatke.

Taj razgovor ga je „probudio“.

- Bez obzira što se pre toga nismo upoznali, on je i te 2014. bio vrlo direktan. I to je ono što posebno cenim kod njega. Pred kraj moje sezone u Galatasaraju, razgovarali smo i rekao mi je da ne igram kako sam igrao, da sam se zapustio, da sam debeo, da moram da počnem da radim na sebi, da gledam košarku kao svoj život. Da on zna da ja imam kvalitet, ali da ne mogu sebi da do-zvolim takve stvari. To je bio razlog zašto me nije pozvao pred SP u Španiji. To mene jeste zabolelo. Jako! Ali, rekao bih da je jedan od mojih kvaliteta to što znam da saslušam i da razmislim o tome što sam čuo, a da ne sudim pre toga.

Razmislio je i sada i shvatio.

- Sale je bio u pravu. I zbog toga što neko ko me ne poznaje, ima toliko hrabrosti da bude tako direktan, počeo sam da mnogo više cenim njega.

Preskočio je i 2015, ali je bio tu za Olimpijske igre. Iako je pred kvalifikacioni turnir doživeo bizarnu povredu – polomio prst na stopalu, i to u stanu. Ali, bio je spreman za Rio. 

- To olimpijsko srebro je bilo najsjajniji trenutak u reprezentaciji, i neko krunisanje karijere.

Pravo krunisanje je moglo da bude u Istanbulu. Godinu dana kasnije. Gde je Mačvan bio kapiten reprezentacije.

- Nisam bio svestan bola koje su mi to finale i poraz od Slovenije, naneli. Verujem da smo mogli čak i neplanirano da osvojimo zlato. Taj poraz me najviše boleo. Verovao sam da je to trebalo da bude kruna moje reprezentivne karijere. Da kao kapiten, sa unapred otpisanom ekipom, osvojim zlato.

Ako kaže da ga porazi više formiraju od pobeda, kako je taj uticao na njega, pitamo.

- Mnogo me boleo taj poraz. Ali opet, dao mi je i ludačku motivaciju. To sam pretočio u sezonu u Bajernu. I duboko verujem da se nisam povredio, da bih napravio iskorak u karijeri i potpisao za ekipu koja se bori da osvoji Evroligu. Bio sam na tom putu. Igrao sam odlično, kockice su se poklopile.

Poenta je...

- Uvek mi je reprezentacija davala samopouzdanje i vetar u leđa da ulazim bolji u narednu sezonu. Tako je bilo i te godine.