Ana: I u zatvoru je bolje, tamo makar imaš jednu obaveznu šetnju dnevno

Dva meseca smo čekali dozvolu ambasade da krenemo kući, da bismo dočekali ovo! Bio je prvi komentar Ane Dabović iz karantina u Igalu. U koji je zajedno sa svojim saputnicima iz Francuske sprovedena pravo sa crnogorske granice. Još početkom meseca.

Sada se smeje! Navikla se, prihvatila okolnosti... Ali, prvog dana joj nije bilo do osmeha.

- Prvog dana sam samo čitala. Nisam čak ništa nije jela. Samo sam čitala i spavala. Mislila sam da će mi tako dan brže proći. I tako čitajući nišla sam na jednu rečenicu. Svima sam je posla-la. Mama se baš i zabrinula posle toga – pričala je smejući se.

Rečenica ide oprilike ovako...

- Nešto u smislu, ako gledam sa negativno, onda očekujem katastrofu, a sa pozitivne strane - nadam se da će da me udari kamion. Eto tako sam se tog prvog dana osećala.

Sada se navikla na činjenicu da je zaključana u hotelu. I da će tu morati da ostane propisanih 14 dana. Deset je već prošlo. Pomirila se i sa činjenicom da joj to značajno remeti planove. Da neće stići da okupljanje reprezentacije, na pripreme koje počinju 15. juna, na Zlatiboru.

- Javila sam se Marini. U stalnom smo kontaktu. Čule smo se i pre nego što smo mi krenuli iz Francuske, zamolila sam da mi pomere preglede u Košutnjaku sa utorka na petak, kako bih mogla neko vreme da budem kod kuće. I Savez mi je izašao u susret. Ali, stvarno nisam očekivala da ćemo biti u karantinu. Čak sam im se i sa granice javila, da mi neko pomogne... Ali, nema meni pomoći – uzvratila je glasno se smejući.

Onda je glas poprimio vrlo ozbiljan ton. Nije šala...

- Znate, nikada pre nisam propustila pripreme reprezentacije. Samo je bilo situacija kada sam kasnila iz Amerike, zbog obaveza u VNBA. Stvarno nikada pre nisam bila u ovakvoj situaciji. I neprijatno mi je. Da sam znala da će ovako biti, išla bih pravo iz Francuske u Srbiju, pa posle priprema došla u Herceg Novi.

Naravno, učiniće sve da dođe na Zlatibor i priključi se ekipi.

- Raspoložena sam da dođem na Zlatibor, čim se završi karantin. Ako ništa, makar da se se javim. Iako ove pripreme nisu klasične, već više da se malo okupimo i vidimo, stvarno bih volela da dođem. Ali, ne bih volela da po povratku sa Zlatibora opet moram u karantin – uzvratila je kiselog osmeha.

Vratila se na početak priče. Kako je čitavo putovanje iz Francuske do Crne Gore bilo dosta – u najmanju ruku – neobično. Ana je upotrebila jači izraz...

- Ma sve je bilo ludilo!

Kako nisu dočekali avion koji bih ih iz Francuske dovezao do kuće, Ana, njen dečko Ilija, inače vaterpolista Monpeljea, i još nekoliko prijatelja, krenuli su kolima za Herceg Novi.

- Rekli su nam da budemo na granici 1. juna. Mi smo krenuli tri dana ranije. Ali, usput nam se pokvario automobil. Onda smo iznajmili kola i nastavili dalje. Onda su nam rekli da treba nekoliko automobila da se skupi na granici, nekakav konvoj. A mi smo bili jedini koji su se pojavili...

Odatle ih je vojska sprovela u Igalo. Gde se i sada nalaze.

- Inače, ambasada Crne Gore u Francuskoj nije znala da nam kaže kakve su ovde procedure, da li ćemo morati u karantin. Mi smo pred put uradili testove na koronu. Svi smo bili negativni. Pa, mi smo već u Monpeljeu bili u karantinu. Dva meseca! Svi znamo da je u Francuskoj situacija sa koronavirusom bila dosta teža. Ali, tamo smo mogli da izlazimo dva puta dnevno napolje. Sa papirom, ali uspevali smo čak i da treniramo jednom dnevno. Snalazili smo se.

A sada...

- Sada smo krenuli jogu da radimo – uzvratila je Ana. 

Nikad nije bila neko ko voli da kuka. Nećete je čuti da se žali. Već uvek iz svega želi da izvuče najbolje.

- Volim da analiziram stvari, da prođem kroz sve situacije. Sve mi je zanimljivo. Da nije reprezentacije, ne bi ni ovo padalo toliko teško, jer nemam nikakve druge obeveze. Slobodna sam dva meseca. Ali, to što ne mogu da stignem na pripreme mi je stvori-lo nervozu. Planirala sam da ovih desetak dana treniram, pa da odem na Zlatibor. Ovo mi je stvarno poremetilo planove – poručila je Ana Dabović.

Glavni utisak je da su bukvalno zaključani u hotelu.

- Najgore mi je bilo kada smo ušli u hotel, vojska nas je sprovela sa granice, a onda su nas zaključali u sobu – uzvratila je Ana, pa dodala: - I u zatvoru je bolje. Tamo makar imaš jednu obaveznu šetnju dnevno.