Marko Simonović: Sam karantin nije tolika muka, ali kad ne možeš da vidiš najmilije...

ACB liga se završila turnirom u Valensiji, Baskonija se domogla trofeja i tako je, uprkos mnogim mukama sa virusom Kovid-19, stavljana tačka na još jednu, uspešnu, sezonu u najjačoj evropskoj ligi.

A to sa sobom nosi mnoga pitanja. Kako je sve to izgledalo iza kulisa, koliko je ljudi bilo angažovano, koje mere zaštite su bile preduzete, kako su se osećali igrači, kako je bilo takmičiti se uz škripu patika... Sva ta pitanja postavili smo Marku Simonoviću koji je sezonu završio u dresu Unikahe.

Našeg iskusnog asa, koji je pred samu završnicu šampionata napunio 34 godine, a koji u svojoj bogatoj karijeri ima šest trofeja sa Crvenom zvezdom (po dva u ABA, Superligi i Kupu), isto toliko u Budućnosti (tri nacionalne titule i isto toliko u Kupu), poziv iz redakcije Žurnala zatekao je na Kopaoniku, gde provodi vreme u porodičnom okruženju.

U Srbiju se vratio pre desetak dana. Na tom putu morao je da promeni tri aerodroma. Iz Malage je išao za Dizeldorf, zatim se prebacio do Berlina, gde je uhvatio let za Beograd. U tom duhu, razgovor smo počeli pitanjem kako izgledaju putovanja u vreme korone?

- U avionu i ima nešto ljudi, ali aerodromi su sablasni, nema žive duše. Ne rade prodavnice, nigde nikoga nema. I ako nekoga vidiš, svi su sa maskama, koje su obavezne i tu je ta distanca koje se svi pridržavaju. Postoji dosta novih, veoma striktnih protokola, koji moraju da se prate, a svi imaju za cilj da se smanji mogućnost zaraze. Primera radi, sada se bording radi po grupama, nema preklapanja, ne može niko preko reda, niti bilo šta slično. Nema više grupisanja, svi sede na svojim mestima dok ne dođe njihov red za ulazak u avion - počeo je priču Simonović.

Detaljne i striktne mere imala su i psihološki efekat na igrače. Strah od zaraze je gotovo nestao, što je bilo ključno za kvalitet košarke, koji je bio na zavidnom nivou.

- Svi smo podsvesno znali da nemamo gde da se zarazimo. Sala i taj kompleks koji ima Valensija, to nigde nisam video u Evropi. To je sve toliko često i detaljno čišćeno, tako da je mogućnost zaraze bila svedene na minimum. Svi su pratili pravila. Recimo, kad završiš u teretani, svi korišćeni tegovi odmah idu na dezinfekciju, a tek onda dolazi druga ekipa. Kad su krenule utakmice, na koronu više niko nije mislio. Bili smo fokusirani na rezultat, ali i to kako izbeći povrede koje su sastavni deo našeg sporta, za koje je postojala mnogo veća opasnost, posle dva meseca provedenih u krevetu. Bogu hvala, sve je prošlo kako treba.

Simonović je minulu sezonu počeo u Ljubljani, a završio u Malagi. Šta i kako će dalje, odlučiće posle odmora.

- Ova sezona je za sve bila izuzetno psihički teška. Meni je sve to još teže palo, zbog karantina tokom koga sam bio odvojen od porodice. Sam karantin nije tolika muka, ali kada ne možeš da vidiš najmilije, onda sve ima drugu dimenziju. Plan mi je da se sada pre svega psihički dobro odmorim, da malo ohladim glavu i uživam u porodičnom okruženju, a posle ću u dogovoru sa menadžerom videti šta i kako dalje.