PROROČANSTVO BOŽE MALjKOVIĆA - Samo ti mi trebaš da budem prvak Jugoslavije, možda i Evrope

Endesa liga ili izvorno ACB je najjača nacionalna liga Starog kontinenta, pa je i logično što privlači najviše pažnje, a posebno je to bilo izraženo ovih dana kad su Španci uz Nemce jedini dobili prvake države na terenu. Doduše u praznoj dvorani u Valensiji, ali su mnogi bili uz televizore. S razlogom.

Za ljude u Srbiji i regionu finale je imao i posebnu dimenziju, ekipe koje su se borile za pehar šampiona predvodili su Srbin Svetislav Pešić Barselonu i Crnogorac Duško Ivanović Baskoniju.

- Lepo je čuti, a i gledati kad su rivali na klupama treneri iz dve bratske države, obojica pripadnici jugoslovenske škole košarke. I obojica moji veliki prijatelji – kaže sa prepoznatljivim epskim stilom Božidar Maljković, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, jedan od najvećih trenerskih autoriteta u Evropi.

Autsajder je pobedio favorita.

- Rekao sam prijateljima ko će pobediti. Nisu verovali pa su me pozvali. Josip Bilić Biba legendarni sekretar Jugoplastike me pitao: Kako si znao? Košarka je jedino u šta se razumem – s dozom humora nastavlja ćaskanje Maljković.

Ne želi da kaže, ali svako ko je bio uz TV ekran mogao je čuti tajm aut Pešića u kojem govori igračima da prave odmah faul. Bilo je 10 sekundi do kraja, nisu ga poslušali. Verovatno su i tada mislili da ne mogu da izgube od ekipe koja se prethodno provukla protiv Unikahe i Valensije. I, Italijan Polonara je poslao Argentinca Vildozu u istoriju, saigrače i trenera Duška Ivanovića okitio trofejom prvaka Španije, Baskoniju četvrti put u istoriji. U Barseloni će pamtiti da su centri potpuno podbacili, istina Mirotić je bio povređen.

Međutim, nije to tema ove priče. Duško Ivanović je titulom potvrdio da je jedno od najvećih trenerskih imena Evrope, ali kad se pogleda impozantna biografija 62-godišnjaka rođenog u Bijelom Polju, diplomiranog pravnika po obrazovanju, mogu se uočiti linije spajanja sa Božidarom Maljkovićem, iako je ovaj stariji samo pet godina.

Doveo je Ivanovića kao najboljeg igrača i strelca Budućnosti u Jugoplastiku iako je ovaj imao već 30 godina. Takvi prelazi u to vreme bili su više nego retki, bez obzira na renome Ivanovića, u to vreme već čoveka sa oformljenom porodicom koji u nekadašnjem Titogradu sa fakultetskom diplomom čeka posao u struci i razmišlja da li da prihvati ponudu Olimpije.

- Znao sam ga iz vremena dok sam vodio Radnički, jako dobro sam ga poznavao, kao uostalom i Zorana Sretenovića koga sam trenirao u Crvenoj zvezdi.

Nije mu bilo lako da ih dovede, na tim pozicijama su bili Ivica Dukan, splitska sportska legenda i Saša Radović, sin osnivača Jugoplastike, Branka.

- Bila je zima, u Makarsku na pregovore su krenuli čelni ljudi Jugoplastike, Milas i Sabalić sa gensekom Bilićem. Ja sam u Splitu završio trening, otišao do kuće da se odmorim, ali mi neki đavo nije dao mira. Ustaj, idi, to je najvažniji igrač u projektu - govorio mi je unutrašnji glas. Seo sam u raspadnuti Jugo 45 i otišao za Makarsku. Kad sam ušao u hotel Dalmaciju rekao sam Dušku da se izdvojimo na pet minuta. Samo ti mi trebaš da budem prvak Jugoslavije, možda i Evrope, rekao sam mu. Ali, zahtevan si trener, pitanje da li ću moći da izdržim, iza mene su problemi sa plućnom maramicom, odgovorio je Duško. Vodiću računa o tome. I, on je bio najznačajniji igrač Jugoplastike. Najveći radnik, kojem su se ostali priključivali. Niko nije bio posvećen kao on.

Ivanović je svoj put među trenerske velikane počeo iz Limoža, kojem je Maljković darivao titulu šampiona Evrope.

- Duško je bio u švajcarskom Friburgu, a Limož je bio bez trenera. Zove me predsednik da me pita za mišljenje o stručnjaku kojeg žele da angažuju. Imam ja trenera za tebe, reagovao sam. I narednog proleća Duško me pobedio sa Limožem u finalu Kupa Radivoja Koraća. Revanširao sam mu se 2005. u majstorici finala plej-ofa ACB lige. Bilo je 2:2, odlučujući meč igran je u Vitoriji i - Real je pobedio.

Duško Ivanović je sa Jugoplastikom osvojio dva Kupa šampiona, predvodeći je kao kapiten, uz tri Prvenstva SFRJ i jedan kup. To je bio zamajac koji ga je ostavio u košarci. Kao trener vodio je i Barselonu, tri godine, Panatinaikos, Himki i Bešiktaš. Ako zanemarimo tri uzastopno osvojena Šampionata Švajcarske startovao je na velikoj sceni triplom krunom sa Limožem.

Sa Baskonijom je tri puta bio prvak Španije i tri puta je osvajao Kup Kralja. Sa Barsom je takođe osvojio Kup Kralja, a sa Panatinaikosom Kup Grčke. Jedna je od 50 najznačajnijih ličnosti u istoriji Evrolige.

Ostaje samo jedno pitanje. Da li bi svega ovoga bilo da u leto 1987. nije napustio udobnost života u tadašnjem Titogradu i igranja u Budućnosti privučen proročanstvom Božidara Maljkovića?

Drugim ulicama od tada je koračao, život mu je išao novim pravcima. Diploma pravnika stoji na polici kuće u Barseloni, iznad nje je košarkaška lopta.