Сваки дечак када крене да се бави спортом сања да једног дана постане олимпијски шампион. Професионални спорт је далеко „суровији” од дечачких маштања. Ретки су они који су успели да их остваре, претворе у јаву и освоје златну медаљу на најпрестижнијем такмичењу на свету. Ипак, један од њих је и Никола Грбић, који је као капитен репрезентације Југославије око врата окачио најсјајније одличје на Играма у Сиднеју 2000. године.
Некада је чувени Херберт фон Карајан на маестралан начин дириговао оркестрима. Mлађег од браће Грбић, био је одбојкашки фон Карајан, виртуоз на позицији техничара.
Надвикивање за Хеј Словени
Дуго је чекао Никола Грбић да са поносом слуша химну. До детаља је и описао дешавања у дворани „Ентертејмент”.
- Цео живот сањаш да се чује твоја химна на додели и да је певаш док подижу заставу на завршној церемонији. Први пут сам сачекао да свирају „Хеј Словени” у Сиднеју. Десило се да је пуно људи емигрирало из Србије у Аустралију. Дошли су са српским заставама, кокардама и почели да певају из свег гласа „Боже правде”. Скоро да нисам чуо интонирање химне коју сам дечачки чекао скоро деценију. Онда смо и ми почели да се деремо из свег гласа – апострофирао је бивши дизач.
После тачно 20 година на дан великог јубилеја присетио се за Спортски журнал како је са другарима из националног тима ушао у легенду.
- Очекивало се да постоји могућност да дођемо до медаље у Сиднеју. Освојили смо бронзу у Атланти 1996, па смо следеће године ушли у финале Европског првенства, затим смо узели и сребро на Светском првенству 1999. Хтели смо да направимо резултат и освојимо турнир. Цела година је била јако турбулентна, атмосфера лоша, али не међу нама момцима. Размишљали смо шта да радимо, било је и одређених несугласица. Постојао је тихи јаз, а ми смо плаћали цех – истакао је Никола Грбић.
Противник у четвртфиналу, Холандија, представљао је деведесетих страх и трепет година за све ривале.
- Наишли смо на Холандију, која је била другопласирана у А групи, али без Звервера и Ван дер Мјулена. Било је баш чупаво. Лични осећај је невероватна ствар коју не могу да објасним. Када смо изашли на терен у четвртфиналу ниједног момента није нам пролазило кроз главу да можемо да изгубимо. Једноставно, био сам убеђен да добијамо.
Бивши светски шампион само што је архивиран, огроман изазов је био још увек актуелни – Италија. Уједно била је то реприза Светског првенства из Јапана 1998, у коме су Азури славили титулу. Меч је посебно карактеристичан за Николу Грбића.
- Јако специфична утакмица не само због важности, већ и као изазов на личном плану. Играо сам тада за Сисли из Тревиза, четворогодишњи уговор је био, зна се шта је у то време била та екипа. Освојили смо Куп Италије, Куп шампиона, Суперкуп били први у сезони.. Повредио се Бернарди, Папи вече пред четвртфинале. Ми губимо, бивам означен као главни кривац што смо ту стали… Е то је био тај мој, скривени мотив!! Јесмо победили 3:0 Азуре, међутим, нисам могао да се радујем. Прва два сета била су напета на разлику, други 33:31. Узео је тада Анастази тајм – аут на 30:30, устао сам са клупе и пресекла ме је Ахилова тетива, као да ми је неко забио нож. Срећа па смо трећи сет добили лагано, до 16. поена већ су се предали.
Тренутак после тријумфа над Италијанима, уместо славља?
- Када смо победили истрчао сам и са Љубаном Мартиновићем отишао да снимим тетиву на магнетној резонанци. Налаз је говорио да је тетива оштећена 50 одсто и да захтева месец и по дана паузе. Никада то нисам говорио, нити сам ја херој, али било је тако. Тадашњи физио кошаркашке репрезентације Родољуб Милић, „привезао” је то како треба, знам да сам ставио нешто и под пету…
У финалном окршају уследио је својеврсни реванш Русима за пораз у групној фази. Док је Владимир маестралном рекцијом преко реклама и блоком ушао у анале, други члан породице Грбић дотакао се и сопствених емоција.
- Када је пала последња лопта нисам био свестан шта смо урадили. Неко посебно стање, не еуфорија, већ равнодушност. Није било баш примерено олимпијским шампионима. Направили смо супер резултат, нисам хтео да идем у еуфорију и да лудујем. Било је добро, идемо на подијум и доделу медаља – нагласио је и упоредио два одличја са Игара: - Мени је дража бронзана медаља из Атланте. Сунце, 8. август, ово је био неки тмуран октобар, иако има тежину. Нисмо били свесни шта смо урадили, направили смо скок преко дуге.
На жалост, остали су ускраћени за „чувени Балкон” Старог двора.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
