Svaki dečak kada krene da se bavi sportom sanja da jednog dana postane olimpijski šampion. Profesionalni sport je daleko „suroviji” od dečačkih maštanja. Retki su oni koji su uspeli da ih ostvare, pretvore u javu i osvoje zlatnu medalju na najprestižnijem takmičenju na svetu. Ipak, jedan od njih je i Nikola Grbić, koji je kao kapiten reprezentacije Jugoslavije oko vrata okačio najsjajnije odličje na Igrama u Sidneju 2000. godine.
Nekada je čuveni Herbert fon Karajan na maestralan način dirigovao orkestrima. Mlađeg od braće Grbić, bio je odbojkaški fon Karajan, virtuoz na poziciji tehničara.
Nadvikivanje za Hej Sloveni
Dugo je čekao Nikola Grbić da sa ponosom sluša himnu. Do detalja je i opisao dešavanja u dvorani „Entertejment”.
- Ceo život sanjaš da se čuje tvoja himna na dodeli i da je pevaš dok podižu zastavu na završnoj ceremoniji. Prvi put sam sačekao da sviraju „Hej Sloveni” u Sidneju. Desilo se da je puno ljudi emigriralo iz Srbije u Australiju. Došli su sa srpskim zastavama, kokardama i počeli da pevaju iz sveg glasa „Bože pravde”. Skoro da nisam čuo intoniranje himne koju sam dečački čekao skoro deceniju. Onda smo i mi počeli da se deremo iz sveg glasa – apostrofirao je bivši dizač.
Posle tačno 20 godina na dan velikog jubileja prisetio se za Sportski žurnal kako je sa drugarima iz nacionalnog tima ušao u legendu.
- Očekivalo se da postoji mogućnost da dođemo do medalje u Sidneju. Osvojili smo bronzu u Atlanti 1996, pa smo sledeće godine ušli u finale Evropskog prvenstva, zatim smo uzeli i srebro na Svetskom prvenstvu 1999. Hteli smo da napravimo rezultat i osvojimo turnir. Cela godina je bila jako turbulentna, atmosfera loša, ali ne među nama momcima. Razmišljali smo šta da radimo, bilo je i određenih nesuglasica. Postojao je tihi jaz, a mi smo plaćali ceh – istakao je Nikola Grbić.
Protivnik u četvrtfinalu, Holandija, predstavljao je devedesetih strah i trepet godina za sve rivale.
- Naišli smo na Holandiju, koja je bila drugoplasirana u A grupi, ali bez Zververa i Van der Mjulena. Bilo je baš čupavo. Lični osećaj je neverovatna stvar koju ne mogu da objasnim. Kada smo izašli na teren u četvrtfinalu nijednog momenta nije nam prolazilo kroz glavu da možemo da izgubimo. Jednostavno, bio sam ubeđen da dobijamo.
Bivši svetski šampion samo što je arhiviran, ogroman izazov je bio još uvek aktuelni – Italija. Ujedno bila je to repriza Svetskog prvenstva iz Japana 1998, u kome su Azuri slavili titulu. Meč je posebno karakterističan za Nikolu Grbića.
- Jako specifična utakmica ne samo zbog važnosti, već i kao izazov na ličnom planu. Igrao sam tada za Sisli iz Treviza, četvorogodišnji ugovor je bio, zna se šta je u to vreme bila ta ekipa. Osvojili smo Kup Italije, Kup šampiona, Superkup bili prvi u sezoni.. Povredio se Bernardi, Papi veče pred četvrtfinale. Mi gubimo, bivam označen kao glavni krivac što smo tu stali… E to je bio taj moj, skriveni motiv!! Jesmo pobedili 3:0 Azure, međutim, nisam mogao da se radujem. Prva dva seta bila su napeta na razliku, drugi 33:31. Uzeo je tada Anastazi tajm – aut na 30:30, ustao sam sa klupe i presekla me je Ahilova tetiva, kao da mi je neko zabio nož. Sreća pa smo treći set dobili lagano, do 16. poena već su se predali.
Trenutak posle trijumfa nad Italijanima, umesto slavlja?
- Kada smo pobedili istrčao sam i sa Ljubanom Martinovićem otišao da snimim tetivu na magnetnoj rezonanci. Nalaz je govorio da je tetiva oštećena 50 odsto i da zahteva mesec i po dana pauze. Nikada to nisam govorio, niti sam ja heroj, ali bilo je tako. Tadašnji fizio košarkaške reprezentacije Rodoljub Milić, „privezao” je to kako treba, znam da sam stavio nešto i pod petu…
U finalnom okršaju usledio je svojevrsni revanš Rusima za poraz u grupnoj fazi. Dok je Vladimir maestralnom rekcijom preko reklama i blokom ušao u anale, drugi član porodice Grbić dotakao se i sopstvenih emocija.
- Kada je pala poslednja lopta nisam bio svestan šta smo uradili. Neko posebno stanje, ne euforija, već ravnodušnost. Nije bilo baš primereno olimpijskim šampionima. Napravili smo super rezultat, nisam hteo da idem u euforiju i da ludujem. Bilo je dobro, idemo na podijum i dodelu medalja – naglasio je i uporedio dva odličja sa Igara: - Meni je draža bronzana medalja iz Atlante. Sunce, 8. avgust, ovo je bio neki tmuran oktobar, iako ima težinu. Nismo bili svesni šta smo uradili, napravili smo skok preko duge.
Na žalost, ostali su uskraćeni za „čuveni Balkon” Starog dvora.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
