Ненад Лалатовић: Борићу се увек против неправде

Дошао је у Војводину са жељом да у другом мандату на клупи Старе даме оствари велики успех, да се пласира у квалификације за Лигу Европе и да освоји трофеј.

Како је говорио, „дао би више година свог живота” да у Нови Сад донесе пехар победника Купа Србије.

Крај 2020. Ненад Лалатовић дочекао је са освојеним првим трофејом у тренерској каријери, као стручњак са највише победа на клупи Лала у клупској историји.

Добио је и посебно признање Градског Спортског савеза Новог Сада за успехе, посебно други трофеј у нашем најмасовнијем такмичењу.

- Пресрећан сам и презадовољан резултатима са Војводином. Поносан сам на обе генерације које сам водио, посебно на ову садашњу, трофејну, која је освојила пехар и потом у новој сезони наставила са добрим играма, заузела треће место и пласирала се у завршницу нашег најмасовнијег  такмичења. Сваки Новосађанин и сваки навијач могу да буду задовољни.

Лалатовић је пре десетак дана напунио 43 године, истиче да је „рођен” са победничким менталитетом, а да је „надоградња“ стигла већ у најмлађим играчким данима.

- У седмој години обукао сам дрес Црвене звезде, био сам шампион са свим млађим селекцијама, сваку генерацију сам предводио са капитенском траком. Када сте у клубу који стално побеђује и осваја трофеје, врло брзо изградите победнички менталитет и глад за тријумфима. Још ако имате у себи урођену жељу да се борите против сваког противника, да победите сваки пут кад изађете на терен, не можете другачије ни да размишљате. Пораз није опција.

Снови младог фудбалера муњевито су се остварили. Поуздани централни дефанзивац одиграо је више од стотину мечева у црвено-белом дресу.

- Остварио сам своје и снове многих дечака који почну да се баве фудбалом. Заиграо сам за први тим Црвене звезде, постао капитен омиљеног клуба, постигао гол у дербију против Партизана и отрчао на север Маракане да прославим са ватреним навијачима. У дресу београдског клуба освојио сам четири трофеја, две титуле и два пехара купа. Провео сам прелепе три и по године и у украјинском Шахтјору. Био сам репрезентативац своје земље у свим селекцијама, од пионирске до сениорске, у којој сам одиграо једну утакмицу. Јако сам задовољан играчком каријером, освојио сам осам трофеја, постигао сам све што сам желео.

Пре скоро једне деценије Ненад Лалатовић започео је тренерску каријеру. Стартовао је у Срему из Сремске Митровице, да би затим провео две лепе сезоне на клупи новосадског Пролетера, како воли да каже, једног од омиљених клубова. После неколико година самосталног рада Лалатовић је започео сарадњу са садашњим асистентима. 

- У Вождовац сам дошао 2013, када је Драган Шарац завршавао играчку каријеру. Изразио је жељу да се бави тренерским послом у улози мог помоћника. Уз мене је учио и напредовао. Видак Братић је прво био помоћни тренер у Спартаку, придружио нам се годину дана касније. Сарадњу смо започели у Црвеној звезди, када смо преузели вођење мог матичног клуба у најтежем тренутку у историји и када смо, захваљујући Звездану Терзићу и младим играчима које сам афирмисао, допринели стабилизацији. Од тада моји помоћници и ја бележимо одличне резултате у свим клубовима које смо водили, моји успеси су и њихови. Драган Шарац и Видак Братић су сјајни момци који одлично раде свој посао, имам огромно поверење у њих.

Стручни штаб Војводине састављен од три бивша одбрамбена играча форсира офанзиван, модеран и атрактиван фудбал.

- Напад је моје фудбалско опредељење. У млађим категоријама играо сам на крилној позицији. Касније, због висине и конституције, срчаности и храбрости која ме је увек одликовала, прекомандован сам на позицију штопера. И са позиције централног дефанзивца учествовао сам у фази напада много више од бекова, увек сам бележио асистенције. Наравно, као тренер много пажње придајем одбрани, бранимо гол са свим играчима, од нападача до голмана. Без обзира где и против кога играм, моја филозофија је да је лакше победити ако нападамо него ако се бранимо. Лакше ћемо да дамо гол ако одузмемо лопту на 20 метара него ако чекамо на својој половини и због тога увек форсирам офанзивни високи пресинг на задњу линију противничког тима. Захтевам да се играчи убацују из другог плана, да пробијају по крилима, желим да будемо опасни и да претимо из свих позиција.

Бивши капитен Црвене звезде уградио је у екипу победнички менталитет и карактер. Његови изабраници на терену делују чврсто, борбено, агресивно, играју максимално у оба правца и опасни су по гол противника свих 90 минута. Не штеди се ни тренер поред клупе. Никад не седи, све време бодри и саветује играче, показује како треба да изгледа шут, додавање, дриблинг, скок, прича са судијама, активно учествује у игри крај аут линије.

- Дан пре утакмице смо у карантину, живимо заједно. Идемо сви заједно у истој опреми, тренеркама, копачкама, сви у истом дресу, боримо се за један грб, један клуб. Из тунела улазимо у борилачку арену. Ми смо као војска. Излазим на борилиште као командант и водим своје војнике, своје гладијаторе до победе. Тако доживљавам излазак на терен пред сваку утакмицу. Носи ме тај осећај пред сваки меч. Волим да победим. Увек осећам глад за тријумфом. Гладан сам успеха, што преносим на играче. Током целе утакмице саветујем ученике, подсећам на договоре, не дозвољавам да се опусте ни минут. Да би био најбољи не можеш да се опустиш. Мораш да будеш фокусиран и мотивисан, мораш да верујеш у себе и да се бориш као гладијатор да би остварио успех. Желим да после битке идемо кући срећни.

Протекле јесени Ненад Лалатовић командовао је пред празним трибинама, што није лако прихватио.

- Публика ми много недостаје. Такав сам тренер, привлачим пажњу. Живим за то да комуницирам са публиком, волим однос са присталицама. Много је навијача и љубитеља фудбала који ме воле, а има и оних који ме не воле, што ми је посебно интересантно док водим утакмицу. Било ми је јако жао што нисам могао да прославим јубиларну стоту утакмицу или рекордну победу у клупској историји пред нашим навијачима. Трагедија је што морамо да се навикавамо на овакав начин живота, али здравље свих нас је најважније. Једва чекам да све прође и да се вратимо нормалном животу.

Шеф стручног штаба Војводине од стреса се ослобађа бављењем спортом, а душевни мир проналази у вери и религији.

- Водим рачуна о здрављу, физички сам активан. Више пута недељно трчим и пливам, идем у сауну. Таквим активностима избацујем стрес. Верујем у Бога, посвећен сам вери и религији. Редовно идем у цркву, а често волим да одем у манастир Острог. Код куће и у канцеларији имам иконе, окружен сам сликама светаца које ми доносе мир и спокој. Многе ствари сам у животу издржао захваљујући вери у Бога. Даје ми снагу да будем бољи, да стремим ка томе да помажем људима.

Помогао је да играчи и запослени у клубу добију плате, уочи новогодишњих празника. Користио је свако обраћање јавности да истакне да људи који поштено раде свој посао нису добили оно што су зарадили.

- Поштен сам, борим се да свако добије оно што му припада. Не волим неправду и увек ћу да се супротставим. Не могу да гледам жене које се боре да прехране породицу, а нису добиле плату за свој рад. Није било лако изаћи и истицати да играчи и запослени нису добили плате, али изабрао сам праву страну. Не бојим се никога јер сам у праву. Хвала људима који воде клуб што су схватили да треба да се уједине као и наши играчи и што су нашли начин да исплате сва дуговања. Мој животни мото је да у 21. веку сваком човеку мора да буде добро.

Ненад Лалатовић спортску каријеру гради како би и његовој породици било боље. 

- Циљ ми је да омогућим деци добар живот, да их обезбедим, због тога морам много да радим. Ћерка Ина (11 година) иде на часове глуме, а синови Марко (9) и Вања (7) тренирају фудбал у Црвеној звезди. Они су моја највећа снага. Празнике и сваки тренутак слободног времена искористићу да проведем са њима.