Nenad Lalatović: Boriću se uvek protiv nepravde

Došao je u Vojvodinu sa željom da u drugom mandatu na klupi Stare dame ostvari veliki uspeh, da se plasira u kvalifikacije za Ligu Evrope i da osvoji trofej.

Kako je govorio, „dao bi više godina svog života” da u Novi Sad donese pehar pobednika Kupa Srbije.

Kraj 2020. Nenad Lalatović dočekao je sa osvojenim prvim trofejom u trenerskoj karijeri, kao stručnjak sa najviše pobeda na klupi Lala u klupskoj istoriji.

Dobio je i posebno priznanje Gradskog Sportskog saveza Novog Sada za uspehe, posebno drugi trofej u našem najmasovnijem takmičenju.

- Presrećan sam i prezadovoljan rezultatima sa Vojvodinom. Ponosan sam na obe generacije koje sam vodio, posebno na ovu sadašnju, trofejnu, koja je osvojila pehar i potom u novoj sezoni nastavila sa dobrim igrama, zauzela treće mesto i plasirala se u završnicu našeg najmasovnijeg  takmičenja. Svaki Novosađanin i svaki navijač mogu da budu zadovoljni.

Lalatović je pre desetak dana napunio 43 godine, ističe da je „rođen” sa pobedničkim mentalitetom, a da je „nadogradnja“ stigla već u najmlađim igračkim danima.

- U sedmoj godini obukao sam dres Crvene zvezde, bio sam šampion sa svim mlađim selekcijama, svaku generaciju sam predvodio sa kapitenskom trakom. Kada ste u klubu koji stalno pobeđuje i osvaja trofeje, vrlo brzo izgradite pobednički mentalitet i glad za trijumfima. Još ako imate u sebi urođenu želju da se borite protiv svakog protivnika, da pobedite svaki put kad izađete na teren, ne možete drugačije ni da razmišljate. Poraz nije opcija.

Snovi mladog fudbalera munjevito su se ostvarili. Pouzdani centralni defanzivac odigrao je više od stotinu mečeva u crveno-belom dresu.

- Ostvario sam svoje i snove mnogih dečaka koji počnu da se bave fudbalom. Zaigrao sam za prvi tim Crvene zvezde, postao kapiten omiljenog kluba, postigao gol u derbiju protiv Partizana i otrčao na sever Marakane da proslavim sa vatrenim navijačima. U dresu beogradskog kluba osvojio sam četiri trofeja, dve titule i dva pehara kupa. Proveo sam prelepe tri i po godine i u ukrajinskom Šahtjoru. Bio sam reprezentativac svoje zemlje u svim selekcijama, od pionirske do seniorske, u kojoj sam odigrao jednu utakmicu. Jako sam zadovoljan igračkom karijerom, osvojio sam osam trofeja, postigao sam sve što sam želeo.

Pre skoro jedne decenije Nenad Lalatović započeo je trenersku karijeru. Startovao je u Sremu iz Sremske Mitrovice, da bi zatim proveo dve lepe sezone na klupi novosadskog Proletera, kako voli da kaže, jednog od omiljenih klubova. Posle nekoliko godina samostalnog rada Lalatović je započeo saradnju sa sadašnjim asistentima. 

- U Voždovac sam došao 2013, kada je Dragan Šarac završavao igračku karijeru. Izrazio je želju da se bavi trenerskim poslom u ulozi mog pomoćnika. Uz mene je učio i napredovao. Vidak Bratić je prvo bio pomoćni trener u Spartaku, pridružio nam se godinu dana kasnije. Saradnju smo započeli u Crvenoj zvezdi, kada smo preuzeli vođenje mog matičnog kluba u najtežem trenutku u istoriji i kada smo, zahvaljujući Zvezdanu Terziću i mladim igračima koje sam afirmisao, doprineli stabilizaciji. Od tada moji pomoćnici i ja beležimo odlične rezultate u svim klubovima koje smo vodili, moji uspesi su i njihovi. Dragan Šarac i Vidak Bratić su sjajni momci koji odlično rade svoj posao, imam ogromno poverenje u njih.

Stručni štab Vojvodine sastavljen od tri bivša odbrambena igrača forsira ofanzivan, moderan i atraktivan fudbal.

- Napad je moje fudbalsko opredeljenje. U mlađim kategorijama igrao sam na krilnoj poziciji. Kasnije, zbog visine i konstitucije, srčanosti i hrabrosti koja me je uvek odlikovala, prekomandovan sam na poziciju štopera. I sa pozicije centralnog defanzivca učestvovao sam u fazi napada mnogo više od bekova, uvek sam beležio asistencije. Naravno, kao trener mnogo pažnje pridajem odbrani, branimo gol sa svim igračima, od napadača do golmana. Bez obzira gde i protiv koga igram, moja filozofija je da je lakše pobediti ako napadamo nego ako se branimo. Lakše ćemo da damo gol ako oduzmemo loptu na 20 metara nego ako čekamo na svojoj polovini i zbog toga uvek forsiram ofanzivni visoki presing na zadnju liniju protivničkog tima. Zahtevam da se igrači ubacuju iz drugog plana, da probijaju po krilima, želim da budemo opasni i da pretimo iz svih pozicija.

Bivši kapiten Crvene zvezde ugradio je u ekipu pobednički mentalitet i karakter. Njegovi izabranici na terenu deluju čvrsto, borbeno, agresivno, igraju maksimalno u oba pravca i opasni su po gol protivnika svih 90 minuta. Ne štedi se ni trener pored klupe. Nikad ne sedi, sve vreme bodri i savetuje igrače, pokazuje kako treba da izgleda šut, dodavanje, dribling, skok, priča sa sudijama, aktivno učestvuje u igri kraj aut linije.

- Dan pre utakmice smo u karantinu, živimo zajedno. Idemo svi zajedno u istoj opremi, trenerkama, kopačkama, svi u istom dresu, borimo se za jedan grb, jedan klub. Iz tunela ulazimo u borilačku arenu. Mi smo kao vojska. Izlazim na borilište kao komandant i vodim svoje vojnike, svoje gladijatore do pobede. Tako doživljavam izlazak na teren pred svaku utakmicu. Nosi me taj osećaj pred svaki meč. Volim da pobedim. Uvek osećam glad za trijumfom. Gladan sam uspeha, što prenosim na igrače. Tokom cele utakmice savetujem učenike, podsećam na dogovore, ne dozvoljavam da se opuste ni minut. Da bi bio najbolji ne možeš da se opustiš. Moraš da budeš fokusiran i motivisan, moraš da veruješ u sebe i da se boriš kao gladijator da bi ostvario uspeh. Želim da posle bitke idemo kući srećni.

Protekle jeseni Nenad Lalatović komandovao je pred praznim tribinama, što nije lako prihvatio.

- Publika mi mnogo nedostaje. Takav sam trener, privlačim pažnju. Živim za to da komuniciram sa publikom, volim odnos sa pristalicama. Mnogo je navijača i ljubitelja fudbala koji me vole, a ima i onih koji me ne vole, što mi je posebno interesantno dok vodim utakmicu. Bilo mi je jako žao što nisam mogao da proslavim jubilarnu stotu utakmicu ili rekordnu pobedu u klupskoj istoriji pred našim navijačima. Tragedija je što moramo da se navikavamo na ovakav način života, ali zdravlje svih nas je najvažnije. Jedva čekam da sve prođe i da se vratimo normalnom životu.

Šef stručnog štaba Vojvodine od stresa se oslobađa bavljenjem sportom, a duševni mir pronalazi u veri i religiji.

- Vodim računa o zdravlju, fizički sam aktivan. Više puta nedeljno trčim i plivam, idem u saunu. Takvim aktivnostima izbacujem stres. Verujem u Boga, posvećen sam veri i religiji. Redovno idem u crkvu, a često volim da odem u manastir Ostrog. Kod kuće i u kancelariji imam ikone, okružen sam slikama svetaca koje mi donose mir i spokoj. Mnoge stvari sam u životu izdržao zahvaljujući veri u Boga. Daje mi snagu da budem bolji, da stremim ka tome da pomažem ljudima.

Pomogao je da igrači i zaposleni u klubu dobiju plate, uoči novogodišnjih praznika. Koristio je svako obraćanje javnosti da istakne da ljudi koji pošteno rade svoj posao nisu dobili ono što su zaradili.

- Pošten sam, borim se da svako dobije ono što mu pripada. Ne volim nepravdu i uvek ću da se suprotstavim. Ne mogu da gledam žene koje se bore da prehrane porodicu, a nisu dobile platu za svoj rad. Nije bilo lako izaći i isticati da igrači i zaposleni nisu dobili plate, ali izabrao sam pravu stranu. Ne bojim se nikoga jer sam u pravu. Hvala ljudima koji vode klub što su shvatili da treba da se ujedine kao i naši igrači i što su našli način da isplate sva dugovanja. Moj životni moto je da u 21. veku svakom čoveku mora da bude dobro.

Nenad Lalatović sportsku karijeru gradi kako bi i njegovoj porodici bilo bolje. 

- Cilj mi je da omogućim deci dobar život, da ih obezbedim, zbog toga moram mnogo da radim. Ćerka Ina (11 godina) ide na časove glume, a sinovi Marko (9) i Vanja (7) treniraju fudbal u Crvenoj zvezdi. Oni su moja najveća snaga. Praznike i svaki trenutak slobodnog vremena iskoristiću da provedem sa njima.