Пола века од "борбе века" између Мухамеда Алија и Џоа Фрејзера

Први пут у историји бокса за титулу су се борила двојица непоражених шампиона. Фрејзер је био званични првак света, јер је годину дана раније објединио титуле у верзијама Светске боксерске асоцијације (WBA) и Светског боксерског савета (WBC), док је опште мишљење било да је Али имао морално право да се сматра шампионом, јер титулу није изгубио у рингу.

Али је до марта 1967. године био суверени владар светског бокса са 29 победа у исто толико професионалних мечева, а тада му је стигао позив да се прикључи америчкој војсци у Вијетнаму.

"Немам проблема са Вијетнамцима. Они ме никад нису назвали црнчугом. Нећу да путујем 16.000 километара да бих убијао и палио друге људе само да бих помогао доминацију белих робовласника", био је његов одговор регрутној комисији, који му је променио живот на много начина.

Постао је идол и симбол либераног дела Америке, који се борио против вијетнамског рата, док је Фрејзер, без своје кривице и жеље, проглашен за миљеника конзервативне Америке и државнг естаблишмента. Иста подела је прихваћена и у тада блоковски подељеном свету.

Алију су све савезне државе поништиле боксерску лиценцу како више нигде не би могао да организује мечеве, а да то не би урадио у иностранству побринула се држава, која му је одузела пасош.

Епилог је био да Али није ушао у ринг три и по године и да је у дуел против Фрејзера ушао са две борбе против недораслих противника, што је било далеко од праве припреме за меч против једног од најјачих ударача у историји бокса.

Улазнице за меч у славној њујоршкој дворани продате су месецима унапред. Најјефтиније су коштале 150 долара, што би данас било око шест пута више, а дуел је директно преношен у бројним биоскопима широм Америке, који су, такође, били распродати. Права преноса су продата у 35 држава, а међу купцима је била и Југословенска радио-телевизија.

Организатори су зарадили око 25 милиона долара, од чега су Алију и Фрејзеру припала по два и по милиона.

Меч је протекао у спектакуларној борби, која је оправдала очекивања љубитеља бокса. Али је у уводним рундама био бољи, диктирао је темпо и "плесао" по рингу, али је средином дуела почео да губи снагу.

Фрејзер је преузео инцијативу, почео је да напада све храбрије и да удара све чешће и јаче, да би у 15. рунди Али завршио на поду. Успео је да устане и да заврши меч на ногама, али дилеме о победнику није било - Фрејзер је одбранио титулу једногласном одлуком судија.

Преостала два дела трилогије припала су Алију. Меч у Њујорку 1974. легендарни шампон добио је на поене, да би наредне године у Манили нокаутирао великог противника у 14. рунди.

Мимо ринга, однос двојице најећих ривала у историји бокса имао је више фаза. Када је Алију одузета титула и забрањено му да се бори Фрејзер је више пута јавно иступио и тражио да му се дозволи да боксује док петогодишња затворска казна, на коју је био осуђен, не буде правоснажна, а чак му је и финансијски помагао.

У једном тренутку Фрејзер је изјавио да не жели да се бори за упражњени трон, јер бокс и даље има непораженог шампиона, али је на крају ипак пристао и у фебруару 1970. у мечу за титулу победио је Џима Елиса.

Али му то очигледно није опростио и уочи "борбе века" упутио му је низ увреда, рекавши да је "само оруђе у рукама белаца" и да је "исувише глуп и ружан да би био шампион".

После њиховог трећег дуела, који је личио на борбу на живот и смрт двојице гладијатора, Фрејзер је свом тренеру рекао: "Ударцима које сам му упутио оборио бих зид, али њега нисам, ипак је највећи".

Али је, с друге стране, касније признао да је те ноћи "био најближи смрти" и да му је Фрејзер био највећи ривал у каријери.

"Џорџ Форман свакако има најјачи ударац у историји бокса, али је Фрејзер најбољи боксер икада, после мене", рекао је Али.

Мохамед Али је, иако тешко тешко болестан, 14. новембра 2011. године дошао на Фрејзерову сахрану и свог великог ривала испратио аплаузом, са сузним очима.