Pola veka od "borbe veka" između Muhameda Alija i Džoa Frejzera

Prvi put u istoriji boksa za titulu su se borila dvojica neporaženih šampiona. Frejzer je bio zvanični prvak sveta, jer je godinu dana ranije objedinio titule u verzijama Svetske bokserske asocijacije (WBA) i Svetskog bokserskog saveta (WBC), dok je opšte mišljenje bilo da je Ali imao moralno pravo da se smatra šampionom, jer titulu nije izgubio u ringu.

Ali je do marta 1967. godine bio suvereni vladar svetskog boksa sa 29 pobeda u isto toliko profesionalnih mečeva, a tada mu je stigao poziv da se priključi američkoj vojsci u Vijetnamu.

"Nemam problema sa Vijetnamcima. Oni me nikad nisu nazvali crnčugom. Neću da putujem 16.000 kilometara da bih ubijao i palio druge ljude samo da bih pomogao dominaciju belih robovlasnika", bio je njegov odgovor regrutnoj komisiji, koji mu je promenio život na mnogo načina.

Postao je idol i simbol liberanog dela Amerike, koji se borio protiv vijetnamskog rata, dok je Frejzer, bez svoje krivice i želje, proglašen za miljenika konzervativne Amerike i državng establišmenta. Ista podela je prihvaćena i u tada blokovski podeljenom svetu.

Aliju su sve savezne države poništile boksersku licencu kako više nigde ne bi mogao da organizuje mečeve, a da to ne bi uradio u inostranstvu pobrinula se država, koja mu je oduzela pasoš.

Epilog je bio da Ali nije ušao u ring tri i po godine i da je u duel protiv Frejzera ušao sa dve borbe protiv nedoraslih protivnika, što je bilo daleko od prave pripreme za meč protiv jednog od najjačih udarača u istoriji boksa.

Ulaznice za meč u slavnoj njujorškoj dvorani prodate su mesecima unapred. Najjeftinije su koštale 150 dolara, što bi danas bilo oko šest puta više, a duel je direktno prenošen u brojnim bioskopima širom Amerike, koji su, takođe, bili rasprodati. Prava prenosa su prodata u 35 država, a među kupcima je bila i Jugoslovenska radio-televizija.

Organizatori su zaradili oko 25 miliona dolara, od čega su Aliju i Frejzeru pripala po dva i po miliona.

Meč je protekao u spektakularnoj borbi, koja je opravdala očekivanja ljubitelja boksa. Ali je u uvodnim rundama bio bolji, diktirao je tempo i "plesao" po ringu, ali je sredinom duela počeo da gubi snagu.

Frejzer je preuzeo incijativu, počeo je da napada sve hrabrije i da udara sve češće i jače, da bi u 15. rundi Ali završio na podu. Uspeo je da ustane i da završi meč na nogama, ali dileme o pobedniku nije bilo - Frejzer je odbranio titulu jednoglasnom odlukom sudija.

Preostala dva dela trilogije pripala su Aliju. Meč u Njujorku 1974. legendarni šampon dobio je na poene, da bi naredne godine u Manili nokautirao velikog protivnika u 14. rundi.

Mimo ringa, odnos dvojice najećih rivala u istoriji boksa imao je više faza. Kada je Aliju oduzeta titula i zabranjeno mu da se bori Frejzer je više puta javno istupio i tražio da mu se dozvoli da boksuje dok petogodišnja zatvorska kazna, na koju je bio osuđen, ne bude pravosnažna, a čak mu je i finansijski pomagao.

U jednom trenutku Frejzer je izjavio da ne želi da se bori za upražnjeni tron, jer boks i dalje ima neporaženog šampiona, ali je na kraju ipak pristao i u februaru 1970. u meču za titulu pobedio je Džima Elisa.

Ali mu to očigledno nije oprostio i uoči "borbe veka" uputio mu je niz uvreda, rekavši da je "samo oruđe u rukama belaca" i da je "isuviše glup i ružan da bi bio šampion".

Posle njihovog trećeg duela, koji je ličio na borbu na život i smrt dvojice gladijatora, Frejzer je svom treneru rekao: "Udarcima koje sam mu uputio oborio bih zid, ali njega nisam, ipak je najveći".

Ali je, s druge strane, kasnije priznao da je te noći "bio najbliži smrti" i da mu je Frejzer bio najveći rival u karijeri.

"Džordž Forman svakako ima najjači udarac u istoriji boksa, ali je Frejzer najbolji bokser ikada, posle mene", rekao je Ali.

Mohamed Ali je, iako teško teško bolestan, 14. novembra 2011. godine došao na Frejzerovu sahranu i svog velikog rivala ispratio aplauzom, sa suznim očima.