ВРЕМЕПЛОВ: Како је Ребац зауставио посртање Жеље

Пише: Милорад Бјелогрлић

Сећање је вероватно највећа тајна у човековом животу. Никада не знамо зашто смо нешто заборавили, а врло ретке су ствари које смо тачно упамтили када су се догодиле. То пролеће 1977. године је било тужно за навијаче Жељезничара из Сарајева.

Само пет година после освајања једине шампионске титуле у СФРЈ клуб је испао из Прве лиге. Заједно са њим елитно друштво је напустио и Напредак из Крушевца.

Многим познатим Сарајлијама, као што су Даворин Поповић Пимпек, Здравко Чолић, Горан Бреговић, Харис Џиновић, Неле Карајлић, Миљенко Јерговић... клуб са Грбавице је био у срцу. Морам да признам да је то случај и са потписником ових редова.

Дакле, клуб је био у највећој кризи од оснивања. Већина је била уплашена за судбину Жеље који се налазио на низбрдици са које повратка нема. 

Решење је стигло из Мостара. За тренера је ангажован легендарни Сулејман Ребац, творац најбољег тима у историји Вележа којег је предводио чувени „БМВ” (Бајевић, Марић, Владић). Био је и члан селекторске комисије на Мондијалу у Немачкој 1974. године.

Сула је дошао да заустави даље посртање пошто су у претходне три сезоне клуб напустили такви асови као што су Каталински, Хаџиабдић, Спречо, Братић, Јањуш.... 

И, шта се десило? Жељезничар се у сезони 1977/78 прошетао кроз Другу лигу „запад” и вратио се у друштво најбољих. „Плава” чета је већ после осмог кола засела на врх табеле и ту остала до краја шампионата.

Био сам сведок рекордне победе против Вартекса од 8:0, а само три седмице касније „страдао” је Нови Сад (7:0). Било је само питање са колико ће голова да победи. Иако друголигаш, трибине Грбавице су увек биле пуне. Просек гледалаца те сезоне је био чак 11.000. 

Тада (1977) сам био матурант и тих година ме није заобилазила манија редовног одласка на утакмице, посебно на Грбавицу. Тачно девет година касније сам и постао дописник „Спорта”, а писао сам и за сарајевске „Вечерње новине”.

Тада сам упознао и великог тренера, а још већег човека Сулејмана Репца. Тројицу браће је изгубио у Другом светском рату. Зато никада није знао не за страх, него ни за колебање.

Каква је то људина била. Са развијеним моралним осећањем, са вишком људског у себи, пун знања и искуства, доследан, ведар, симпатичан, увек спреман за шалу и зезање, такви су људи увек потребни људима који их окружују.

Седели смо у сарајевском Клубу новинара крајем осамдесетих. Разговарао сам са Сулом о свему, о његовом Вележу, Мостару, Хајдуку о кафанским авантурама из младости.  

Ван терена шерет, весељак, што би и Мостарци и Сарајлије рекле – био је права раја. Волео је живот, и да попије и да запева, да се провесели у кафани и да ужива уз Жилавку или Блатину, одлична мостарска вина.

Када је певао то су најчешће биле севдалинке, али нису му биле стране ни италијанске канцоне и далматинске песме, пошто је пет година играо за Хајдук из којег је стигао и до дреса репрезентације.    

Сули је успело оно што није никоме после одвратног рата са почетка деведесетих. На последњем испраћају Сулејмана Ребца (2006) на мостарском гробљу Сутина окупило се више од 3.000 људи.

Упркос хистерији мржње која је разорила Мостар више и од Хирошиме и Нагасакија, Сула је и мртав ујединио Србе, Хрвате и Бошњаке. То могу само велики људи.

Сећам се док смо разговарали да је за наш сто сео човек којег нисам познавао, али очигледно добар Сулин другар. Сетили су се неких кафанских догађаја.

„Трезан човек у кафани у поноћ је исто као неписмен у библиотеци”, рече Сула, а ја упамтих ту реченицу за сва времена, па и дан данас је често изговорим.

У четвртак 15. априла колега Славко Басара ми је послао вест да је Блаж Слишковић именован за новог тренера Жељезничара. Одмах сам се присетио те 1977. када је на Грбавицу дошао спасилац Сулејман Ребац.

Навијачи Жељезничара би сигурно желели да се историја понови. Ова сезона је „проћердана”, али и Бака је доведен да се наредне сезоне Жељезничар коначно укључи у борбу за титулу.

Лепо је, али истовремено и све теже писати приче из давних времена. Оживе утакмице, стадиони, драги људи продишу као што нису никада у стварном животу.