VREMEPLOV: Kako je Rebac zaustavio posrtanje Želje

Piše: Milorad Bjelogrlić

Sećanje je verovatno najveća tajna u čovekovom životu. Nikada ne znamo zašto smo nešto zaboravili, a vrlo retke su stvari koje smo tačno upamtili kada su se dogodile. To proleće 1977. godine je bilo tužno za navijače Željezničara iz Sarajeva.

Samo pet godina posle osvajanja jedine šampionske titule u SFRJ klub je ispao iz Prve lige. Zajedno sa njim elitno društvo je napustio i Napredak iz Kruševca.

Mnogim poznatim Sarajlijama, kao što su Davorin Popović Pimpek, Zdravko Čolić, Goran Bregović, Haris Džinović, Nele Karajlić, Miljenko Jergović... klub sa Grbavice je bio u srcu. Moram da priznam da je to slučaj i sa potpisnikom ovih redova.

Dakle, klub je bio u najvećoj krizi od osnivanja. Većina je bila uplašena za sudbinu Želje koji se nalazio na nizbrdici sa koje povratka nema. 

Rešenje je stiglo iz Mostara. Za trenera je angažovan legendarni Sulejman Rebac, tvorac najboljeg tima u istoriji Veleža kojeg je predvodio čuveni „BMV” (Bajević, Marić, Vladić). Bio je i član selektorske komisije na Mondijalu u Nemačkoj 1974. godine.

Sula je došao da zaustavi dalje posrtanje pošto su u prethodne tri sezone klub napustili takvi asovi kao što su Katalinski, Hadžiabdić, Sprečo, Bratić, Janjuš.... 

I, šta se desilo? Željezničar se u sezoni 1977/78 prošetao kroz Drugu ligu „zapad” i vratio se u društvo najboljih. „Plava” četa je već posle osmog kola zasela na vrh tabele i tu ostala do kraja šampionata.

Bio sam svedok rekordne pobede protiv Varteksa od 8:0, a samo tri sedmice kasnije „stradao” je Novi Sad (7:0). Bilo je samo pitanje sa koliko će golova da pobedi. Iako drugoligaš, tribine Grbavice su uvek bile pune. Prosek gledalaca te sezone je bio čak 11.000. 

Tada (1977) sam bio maturant i tih godina me nije zaobilazila manija redovnog odlaska na utakmice, posebno na Grbavicu. Tačno devet godina kasnije sam i postao dopisnik „Sporta”, a pisao sam i za sarajevske „Večernje novine”.

Tada sam upoznao i velikog trenera, a još većeg čoveka Sulejmana Repca. Trojicu braće je izgubio u Drugom svetskom ratu. Zato nikada nije znao ne za strah, nego ni za kolebanje.

Kakva je to ljudina bila. Sa razvijenim moralnim osećanjem, sa viškom ljudskog u sebi, pun znanja i iskustva, dosledan, vedar, simpatičan, uvek spreman za šalu i zezanje, takvi su ljudi uvek potrebni ljudima koji ih okružuju.

Sedeli smo u sarajevskom Klubu novinara krajem osamdesetih. Razgovarao sam sa Sulom o svemu, o njegovom Veležu, Mostaru, Hajduku o kafanskim avanturama iz mladosti.  

Van terena šeret, veseljak, što bi i Mostarci i Sarajlije rekle – bio je prava raja. Voleo je život, i da popije i da zapeva, da se proveseli u kafani i da uživa uz Žilavku ili Blatinu, odlična mostarska vina.

Kada je pevao to su najčešće bile sevdalinke, ali nisu mu bile strane ni italijanske kancone i dalmatinske pesme, pošto je pet godina igrao za Hajduk iz kojeg je stigao i do dresa reprezentacije.    

Suli je uspelo ono što nije nikome posle odvratnog rata sa početka devedesetih. Na poslednjem ispraćaju Sulejmana Rebca (2006) na mostarskom groblju Sutina okupilo se više od 3.000 ljudi.

Uprkos histeriji mržnje koja je razorila Mostar više i od Hirošime i Nagasakija, Sula je i mrtav ujedinio Srbe, Hrvate i Bošnjake. To mogu samo veliki ljudi.

Sećam se dok smo razgovarali da je za naš sto seo čovek kojeg nisam poznavao, ali očigledno dobar Sulin drugar. Setili su se nekih kafanskih događaja.

„Trezan čovek u kafani u ponoć je isto kao nepismen u biblioteci”, reče Sula, a ja upamtih tu rečenicu za sva vremena, pa i dan danas je često izgovorim.

U četvrtak 15. aprila kolega Slavko Basara mi je poslao vest da je Blaž Slišković imenovan za novog trenera Željezničara. Odmah sam se prisetio te 1977. kada je na Grbavicu došao spasilac Sulejman Rebac.

Navijači Željezničara bi sigurno želeli da se istorija ponovi. Ova sezona je „proćerdana”, ali i Baka je doveden da se naredne sezone Željezničar konačno uključi u borbu za titulu.

Lepo je, ali istovremeno i sve teže pisati priče iz davnih vremena. Ožive utakmice, stadioni, dragi ljudi prodišu kao što nisu nikada u stvarnom životu.