Градски стадион у Градишци од четвртка, 22. априла 2021. године носи назив „Велимир Сомболац” у част и знак успомене на великог фудбалера и творца чувене Школе ФК Козара, олимпијског победника из Рима 1960. године што је највећи успех сениорског југословенског репрезентативног фудбала.
Миленко Павловић Милер, председник Скупштине Града Градишка и први човек ФК Козара истакао је да су већ дуже времена била размишљања о томе да Градски стадион понесе име по Велимиру Сомболцу, обзиром да је он једини олимпијац из Градишке и носилац најсјајнијег одличја.
– Сматрали смо да то он и његова породица апсолутно заслужују, а Градска управа и Скупштина града су такође тог мишљења, као и већина наших грађана. На овај начин нашем Вељи желимо да одамо дужно поштовање и на овај начин ћемо чувати успомену на једног од највећих фудбалера које је имао српски и југословенски фудбал – истакао је Миленко Павловић Милер.
Он је додао и то да здање стадиона „Велимир Сомболац” није задовољавајуће, да је у лошем грађевинском стању, али да се ради на пројекту реконструкције и побољшања инфраструктуре, али и нових капацитета.
Синиша Ђурић, актуелни директор ФК Козара иначе некадашњи ученик Велимира Сомболца поносан је на чињеницу што Градски стадион у његовом родном граду носи име по његовом некадашњем учитељу и великом човеку.
– Када се изговори име Велимир Сомболац сви треба да устану и стану мирно. Посебно ми је драго што смо ми, као руководство клуба, успели у намерама да идеју претворимо и у дело и што ће убудуће Градски стадион у Градишци носити име највећег међу нама. Ово је на понос свих нас, а сигуран сам да нас и Вељо негде одозго, с облака, посматра и шеретски се смеје у знак захвалности. У нашим срцима остаће упамћен вечно, а стадион ће на њега чувати вечно сећање – рекао је Синиша Ђурић.
Велимир Вељо Сомболац рођен је 27. фебруара 1939. године у Доњој Љубији код Приједора, с две године остао је без оца, а потом се породица Сомболац преселила у Бањалуку. Поникао је у БСК-у, био јуниорски првак БиХ са јуниорима „романтичара”, а у тиму је с њим био и рођени брат Пепи, који је трагично страдао у саобраћајној несрећи.
Вељи је старији брат био узор, а са 17 година прешао је у Борац заједно са тренером Ацом Масталом, који је тада преузео први тим црвено-плавих и са собом из БСК-а повео готово целу јуниорску екипу. После две године проведене у бањалучком Борцу (1957-59) отишао је у београдски Партизан, иако су се за њега интересовали Црвена звезда и загребачки Динамо.
Још док је наступао за Борац добио је позив за наступ у младој југословенској репрезентацији. У Нишу је Југославија играча против Мађара, а биле су планиране седмодневне припреме. Његови квалитети примећени су од стране фудбалера Партизана који су такође били на припремама. На њихову препоруку у Ниш су дошли водећи људи Партизана и на крају су одлучили да га доведу у Партизан иако је по сопственом признању био навијач „црвено-белих”, што је недавно у исповести потврдио и Зоран Смилески, Вељин велики пријатељ, једини тренер Борца са европским трофејом – Митропа купом.
Сомболац је за београдске “црно-беле” наступао до 1965. године и одиграо око 260 утакмица. У тих пет година Партизан је четири пута био првак Југославије. Тадашњу чувену генерацију чинили су, између осталих: Шошкић, Галић, Јусуфи, васовић, Ћурковић, Рашовић, Виславски, Бечејац, Примајер, Хасанагић, Ковачевић… Годину дана после одласка Сомболца његова генерација Партизан играла је чувено финале Купа шампиона у Бриселу против Реал Мадрида.
Добре игре у Партизану примећене су и од стране селектора Александра Тирнанића те чланова селекторске комисије Љубомира Ловрића и Драгомира Николића, па је Сомболац одиграо и пет мечева за А репрезентацију. Дебитовао је 1. јануара 1960. године у Казабланки против Марока (5:0) Такође је десет пута облачио дрес и младе репрезентације, а пет пута био члан „Б” селекције Југославије. Био је актер највеће успеха нашег репрезентативног фудбала на Олимпијским играма у Риму 1960. када је Југославија освојила златну медаљу. У тој репрезентацији играли су, између осталих: Шошкић, Дурковић, Кнез, Костић, Галић, Матуш, Жанетић, Козлина, Јусуфи, Видинић, Маравић…
Након Партизана прешао је у љубљанску Олимпију (1965-70) за коју је одиграо више од 120 утакмица. Био је то веома успешан период љубљанских „змајчека”. Олимпија је стварала клуб доводећи претежно играче из Србије и БиХ. Тих година у екипи су играли: Арсланагић, Капиџић, Смајловић, Шошкић а тренер је био Бранко Елзнер. У Љубљани је одслужио и војни рок. Након Олимпије једну сезону провео је у ријечком Оријенту. Након завршетка играчке каријере вратио се у Бањалуку и Борац, па је 1973. године почео тренерску каријеру у Слоги из Горњих Подградаца. Ту се задржао једну годину а онда поново дошао у Борац и био помоћник шефу стручног штаба Борису Маровићу. Године 1976. отишао је у Козару из тадашње Босанске Градишке где је самостално три године водио ову екипу у Републичкој лиги БиХ. Онда се посветио раду с млађим категоријама у Козари.
Обављао је велики број одговорних функција у фудбалу и спорту, био је селектор репрезентације Републике Српске и координатор омладинских селекција ФСРС, једно време и помоћник министра спорта Републике Српске Милорада Каралића, чувеног капитена рукометаша Борца.
Добитник награде за животно дело „Доктор Милан Јелић” која се додељује на свечаности „Дан фудбала Републике Српске” у организацији Спортског журнала и ФСРС. Преминуо је после кратке и тешке болести 22. маја 2016. године у Градишци, а од 2017. године награда за најбољег фудбалера Републике Српске носи име по Велимиру Сомболцу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
