Рефик Шабанаџовић: Црвена звезда је сан снова

Са Београђанима је постао шампион Европе, а у Грчкој је освојио прегршт трофеја. У сећањима чува све те светле тренутке и прижељкује да га син надвиси у фудбалском спорту.

Њему су се снови остварили: постао је фудбалер европског формата, био шампион континента, актер је Мондијала са Југославијом у Италији.

– Упућујем поштовање и захвалност за те речи и поздрав свим вашим читаоцима. Свима добро желим – започео је разговор некадашњи ас „црвено-белих”.

Другог августа навршиће 56 година, а као да му је бар упола мање. Међутим, има лепих година како је играо за Дечиће и Титоград, титоградску Будућност.

Та генерација Будућности је била расадник врхунских асова, па је и он изјавио да је она дрмала југословенским фудбалом. Ко да заборави ону лепоту од земље и од фудбалске игре у њој.

– Почео сам у Дечићу као и свако друго дете. Као велики таленат и члан млађих селекција Црне Горе и Југославије стигао сам у Будућност. Она ме послала на каљење у ОФК Титоград, тадашњег друголигаша оне велике земље. Након годину дана вратио сам се у Будућност, а из ње сам кренуо даље – каже Шабанаџовић.

У лето 1987. је отишао у Црвену звезду. У Београду ће освојити и доживети најсветлије тренутке, али у свом првом званичном повратку у Сарајево, 15. новембра исте године, умало да плати главом. На мечу Жељезничар – Црвена звезда (1:1) у једном судару са Зораном Слишковићем теже је повређен, пао је у кому неколико дана и мало је било храбрих да кажу да ће Рефик Шабанаџовић икада више истрчати на терен. Болно је то подсећање.

– Ја сам након четири године и скоро 200 утакмица у Жељезничару прешао у Београд. Постао сам члан најбољег клуба у Југославији. Када сам дошао са Звездом на Грбавицу није ми се нешто играло. Како, када волим и Жељу. Дошло је до тог дуела, у коми сам био три дана, пола године изван терена. Најрадије бих да све то прескочим и заборавим, али не могу. Тежак период за мене. Сви су говорили да је велики ризик да наставим каријеру. Наставио сам је и потез се показао исправним – говори Шабанаџовић.

Било, прошло, не поновило се! Са Звездом је све ишло као у најлепшој песми. Освојио је два првенства и куп Југославије, са Звездом је постао шампион Европе. Успех за понос до неба.

– Сви маштамо да једног дана заиграмо у великом клубу, а пре тога да играмо у Првој лиги Југославије. Одлично првенство, пуни стадиони. Жељо је био пуна капа, а Звезда сан снова. Бари се не заборавља. Презадовољан сам оствареним, како је текла каријера. Кренуо из релативно малог клуба Дечића, а докле сам стигао. Заиста, морам бити презадовољан – искрено ће Шабанаџовић.

Исписивао је историју грчког фудбала са Аеком, па са Олимпијакосом. Био је пет пута шампион те земље, освајао куп такмичења Грчке. Играо је у САД-у. Где је било најлепше?

– Сви ти клубови су за памћење. Био сам пет година у Аеку, у другој сезони проглашен најбољим играчем шампионата Грчке. Играли смо и Лигу шампиона. Имао сам срећу да сам много научио од Ивице Осима, а тренирали су ме и Бранко Станковић, Драгослав Шекуларац, Велибор Васовић, Љупко Петровић, Душко Бајовић… Онда сам две и по године провео у Сједињеним Америчким Државама, онако за своју душу – истиче популарни Шабан.

Имао је осам наступа за репрезентацију Југославије, а све је прекинуто у Италији, искључењем против Аргентине. Да ли је Југославија заслужила да у Италији оствари више, да није било чудних одлука судије Курта Ретлисбергера из Швајцарске?

– Могли смо да идемо до самог финала. Имали смо сјајну генерацију. Ко зна колико пута сам гледао тај снимак. Чуј, добијем жути картон у живом зиду ни крив ни дужан. Жао ми је што је Марадона преминуо прерано, а био је вероватно најбољи фудбалер света свих времена. Да смо играли са истим бројем играча, Југославија би победила Аргентину и играла би у финалу СП у Италији – уверен је Шабанаџовић.

БиХ сада игра добро, Словенија се буди, Македонија подсећа на фудбалско чудо, Србија са селектором Стојковићем као цветни мај, Хрватска је класу већ потврдила. Те земље би се ускоро и редовно могле гледати на великим међународним фудбалским смотрама.

– То је показатељ да је Југославија имала лигу међу пет најбољих у Европи. Хрватска, Србија, БиХ… И Црна Гора је солидна, несрећно је изгубила од Норвешке. Македонија је задивила тријумфом над Немачком. Словенија није лоша. Србија са Пиксијем је знатно боља и јача. О њему као спортисти и човеку не треба трошити речи. Одиграли су фантастично три утакмице. Желим свима да буду на великим такмичењима, а нека и мој син буде учесник тога – на свој начин говори он.

Истиче да се чује са својим другарима, сјајним фудбалским бисерима из Барија, данас расутим свуда по свету.

– Чујем се, разговарамо. И са играчима Звезде и са играчима Жељезничара. Ја сам на релацији Подгорица – Сарајево. Одем и до Београда. Сретнемо се негде, често и на аеродромима. Вратимо се у прошла и златна времена. Мени су Звезда и Жељо велике драгоцености – додао је Шабанаџовић.

Син Анел са много успеха игра фудбал, игра оно што је и његов отац: бека, штопера, дефанзивног везног. Има од кога да учи. Многи кажу да би могао и надвисити трофејног оца.

– Искрено бих волео да тако буде. Он је рођен у Америци када сам ја тамо играо. Наступао је за све селекције Жељезничара, за први тим одиграо је око 70 утакмица. Сада је у Аеку. Напредује, прави је професионалац, посвећен је том спорту и видим да воли то. Има 21. годину и верујем да ће стећи искуство, да ће добијати све више прилика и да ће изградити блиставу каријеру – пожелео је на крају разговора Аленов отац и фудбалски великан.

Великан фудбалског спорта Рефик Шабанаџовић све своје љубави у срцу носи, а срце добро, племенито и велико увек је искрено. „Шабан“ искрено и људски говори, као јуче што је играо. И далеко је догурао...