Refik Šabanadžović: Crvena zvezda je san snova

Sa Beograđanima je postao šampion Evrope, a u Grčkoj je osvojio pregršt trofeja. U sećanjima čuva sve te svetle trenutke i priželjkuje da ga sin nadvisi u fudbalskom sportu.

Njemu su se snovi ostvarili: postao je fudbaler evropskog formata, bio šampion kontinenta, akter je Mondijala sa Jugoslavijom u Italiji.

– Upućujem poštovanje i zahvalnost za te reči i pozdrav svim vašim čitaocima. Svima dobro želim – započeo je razgovor nekadašnji as „crveno-belih”.

Drugog avgusta navršiće 56 godina, a kao da mu je bar upola manje. Međutim, ima lepih godina kako je igrao za Dečiće i Titograd, titogradsku Budućnost.

Ta generacija Budućnosti je bila rasadnik vrhunskih asova, pa je i on izjavio da je ona drmala jugoslovenskim fudbalom. Ko da zaboravi onu lepotu od zemlje i od fudbalske igre u njoj.

– Počeo sam u Dečiću kao i svako drugo dete. Kao veliki talenat i član mlađih selekcija Crne Gore i Jugoslavije stigao sam u Budućnost. Ona me poslala na kaljenje u OFK Titograd, tadašnjeg drugoligaša one velike zemlje. Nakon godinu dana vratio sam se u Budućnost, a iz nje sam krenuo dalje – kaže Šabanadžović.

U leto 1987. je otišao u Crvenu zvezdu. U Beogradu će osvojiti i doživeti najsvetlije trenutke, ali u svom prvom zvaničnom povratku u Sarajevo, 15. novembra iste godine, umalo da plati glavom. Na meču Željezničar – Crvena zvezda (1:1) u jednom sudaru sa Zoranom Sliškovićem teže je povređen, pao je u komu nekoliko dana i malo je bilo hrabrih da kažu da će Refik Šabanadžović ikada više istrčati na teren. Bolno je to podsećanje.

– Ja sam nakon četiri godine i skoro 200 utakmica u Željezničaru prešao u Beograd. Postao sam član najboljeg kluba u Jugoslaviji. Kada sam došao sa Zvezdom na Grbavicu nije mi se nešto igralo. Kako, kada volim i Želju. Došlo je do tog duela, u komi sam bio tri dana, pola godine izvan terena. Najradije bih da sve to preskočim i zaboravim, ali ne mogu. Težak period za mene. Svi su govorili da je veliki rizik da nastavim karijeru. Nastavio sam je i potez se pokazao ispravnim – govori Šabanadžović.

Bilo, prošlo, ne ponovilo se! Sa Zvezdom je sve išlo kao u najlepšoj pesmi. Osvojio je dva prvenstva i kup Jugoslavije, sa Zvezdom je postao šampion Evrope. Uspeh za ponos do neba.

– Svi maštamo da jednog dana zaigramo u velikom klubu, a pre toga da igramo u Prvoj ligi Jugoslavije. Odlično prvenstvo, puni stadioni. Željo je bio puna kapa, a Zvezda san snova. Bari se ne zaboravlja. Prezadovoljan sam ostvarenim, kako je tekla karijera. Krenuo iz relativno malog kluba Dečića, a dokle sam stigao. Zaista, moram biti prezadovoljan – iskreno će Šabanadžović.

Ispisivao je istoriju grčkog fudbala sa Aekom, pa sa Olimpijakosom. Bio je pet puta šampion te zemlje, osvajao kup takmičenja Grčke. Igrao je u SAD-u. Gde je bilo najlepše?

– Svi ti klubovi su za pamćenje. Bio sam pet godina u Aeku, u drugoj sezoni proglašen najboljim igračem šampionata Grčke. Igrali smo i Ligu šampiona. Imao sam sreću da sam mnogo naučio od Ivice Osima, a trenirali su me i Branko Stanković, Dragoslav Šekularac, Velibor Vasović, Ljupko Petrović, Duško Bajović… Onda sam dve i po godine proveo u Sjedinjenim Američkim Državama, onako za svoju dušu – ističe popularni Šaban.

Imao je osam nastupa za reprezentaciju Jugoslavije, a sve je prekinuto u Italiji, isključenjem protiv Argentine. Da li je Jugoslavija zaslužila da u Italiji ostvari više, da nije bilo čudnih odluka sudije Kurta Retlisbergera iz Švajcarske?

– Mogli smo da idemo do samog finala. Imali smo sjajnu generaciju. Ko zna koliko puta sam gledao taj snimak. Čuj, dobijem žuti karton u živom zidu ni kriv ni dužan. Žao mi je što je Maradona preminuo prerano, a bio je verovatno najbolji fudbaler sveta svih vremena. Da smo igrali sa istim brojem igrača, Jugoslavija bi pobedila Argentinu i igrala bi u finalu SP u Italiji – uveren je Šabanadžović.

BiH sada igra dobro, Slovenija se budi, Makedonija podseća na fudbalsko čudo, Srbija sa selektorom Stojkovićem kao cvetni maj, Hrvatska je klasu već potvrdila. Te zemlje bi se uskoro i redovno mogle gledati na velikim međunarodnim fudbalskim smotrama.

– To je pokazatelj da je Jugoslavija imala ligu među pet najboljih u Evropi. Hrvatska, Srbija, BiH… I Crna Gora je solidna, nesrećno je izgubila od Norveške. Makedonija je zadivila trijumfom nad Nemačkom. Slovenija nije loša. Srbija sa Piksijem je znatno bolja i jača. O njemu kao sportisti i čoveku ne treba trošiti reči. Odigrali su fantastično tri utakmice. Želim svima da budu na velikim takmičenjima, a neka i moj sin bude učesnik toga – na svoj način govori on.

Ističe da se čuje sa svojim drugarima, sjajnim fudbalskim biserima iz Barija, danas rasutim svuda po svetu.

– Čujem se, razgovaramo. I sa igračima Zvezde i sa igračima Željezničara. Ja sam na relaciji Podgorica – Sarajevo. Odem i do Beograda. Sretnemo se negde, često i na aerodromima. Vratimo se u prošla i zlatna vremena. Meni su Zvezda i Željo velike dragocenosti – dodao je Šabanadžović.

Sin Anel sa mnogo uspeha igra fudbal, igra ono što je i njegov otac: beka, štopera, defanzivnog veznog. Ima od koga da uči. Mnogi kažu da bi mogao i nadvisiti trofejnog oca.

– Iskreno bih voleo da tako bude. On je rođen u Americi kada sam ja tamo igrao. Nastupao je za sve selekcije Željezničara, za prvi tim odigrao je oko 70 utakmica. Sada je u Aeku. Napreduje, pravi je profesionalac, posvećen je tom sportu i vidim da voli to. Ima 21. godinu i verujem da će steći iskustvo, da će dobijati sve više prilika i da će izgraditi blistavu karijeru – poželeo je na kraju razgovora Alenov otac i fudbalski velikan.

Velikan fudbalskog sporta Refik Šabanadžović sve svoje ljubavi u srcu nosi, a srce dobro, plemenito i veliko uvek je iskreno. „Šaban“ iskreno i ljudski govori, kao juče što je igrao. I daleko je dogurao...