Холендер као Вукотић

Управо окончано Европско првенство, 16. кроз историју, послужило нам је као потка да завиримо у архиву и извучемо на светлост дана све фудбалере Партизана са привилегијом да буду на списку учесника континенталне смотре.

Почевши од премијере – 1960. на „Парку принчева” у Француској, па све до најсвежије „запете” – недеље на „Вемблију” у Енглеској, част да осете сласт великог такмичења имало је 14 (у том тренутку) првотимаца Парног ваљка.

Црно-белу историју под бљеском рефлектора на Старом континенту исписали су: Милутин Шошкић, Фахрудин Јусуфи, Јован Миладиновић, Милан Галић (1960), Милан Дамјановић, Боривоје Ђорђевић, Благоје Пауновић, Љубомир Михајловић, Идриз Хошић (1968), Момчило Вукотић (1976), Ненад Стојковић, Љубомир Радановић (1984), Матеја Кежман (2000) и Филип Холендер (2021)!

Југославија је, уз опаску да су од 1960. до 1976. на завршном турниру учествовале само четири репрезентације кадре да претходно прођу густо сито, највише успеха управо имала у том, почетном периоду.

На првом издању у Француској – на крилима Милана Галића, расположеног да ауторизује голове у полуфиналу Триколорима (5:4) и у финалу Совјетском Савезу (1:2, после продужетака) и допринесе освајању сребрне медаље.

Селекторска комисија Александар Тирнанић, Љубомир Ловрић и Драгомир Николић изоставила је из завршне представе Милутина Шошкића, да није – ко зна да ли би Понедељник, стрелац у 113. минуту, деценијама био помињан у контексту „ђавола” међу овдашњим љубитељима фудбала.

Јусуфију и Галићу, у то време кад није било измена, против Совјета у најбољих 11 придружио се и Миладиновић, интересантно – нико из црно-белог квартета није имао више од 22 године и сви су, 1965/66. били потписници Партизановог највећег успеха у историји – избореног финала Купа европских шампиона!

Плавима је 1968. поново за длаку измакло злато – старији љубитељи лоптања тврде: захваљујући крађи судије Динста у првој од две (!) финалне утакмице са домаћином Италијом.

Претходно, надигран је светски првак Енглеска, чари грандиозног тријумфа осетили су Дамјановић и Пауновић, уз напомену – поновљен меч са Италијом, уз поменути тандем у одбрани, одиграо је и офанзивнији Хошић, како је пре неколико дана у Журналу подсетио Синиша Саничанин: претходник му из Приједора у црно-белом дресу. Иначе, игром репрезентације дириговао је селектор Рајко Митић.

Југославија 1976. није искористила ни што се фешта одржавала у Београду: у полуфиналу, на Маракани, водила је после првог полувремена против Западне Немачке 2:0 и... изгубила 2:4?!

Европа је у финалу запамтила Пањенкин пенал и Чехословачку, наши фудбалери поклекли су и у дуелу за треће место од Холандије, али...

Питање да ли би било другачије и да је бар секунд одиграо и Момчило Вукотић, у „мору” репрезентативаца Хајдука и Црвене звезде једини са радним местом: Хумска. Селектор је, занимљиво, био Анте Младинић: два лета касније освајач титуле с Партизаном и, причало се, креатор најлепшег фудбала у историји клуба с Топчидерског брда.

Француска 1984. упамћена је као фијаско, апропо пораза од Белгије 0:2, Данске 0:5 и Француске 2:3, уз податак: стандардни у чети Тодора Веселиновића били су партизановци Ненад Стојковић (сва три меча) и Љубомир Радановић (прескочио премијерни).

Интересантно: део Плавих био је и Сречко Катанец, тадашња узданица Олимпије, од 1986. до 1988. адут Парног ваљка.

Последњег учешћа на Европском првенству, под именом СР Југославије (Холандија и Белгија 2000), сећамо се по узбудљивим окршајима у групној фази – Словенија 3:3 (од 0:3), Норвешка 1:0 и Шпанија 3:4 и, желимо да заборавимо, бламажу у четвртфиналу од Холандије 1:6.

Континенталну смотру, из доба селекторовања Вујадина Бошкова, из меморије жели да потисне и Матеја Кежман – против Норвешке, чим је у финишу ушао у игру, зарађеног црвеног картона?!

„Финиш” је резервисан за Филипа Холендера: 14. Партизановог фудбалера са чашћу да буде на списку учесника ЕП, „чудног пута господњег” – као рођеног Крагујевчанина у дресу репрезентације Мађарске?!

Преписане судбине Боривоја Ђорђевића и Љубомира Михајловића (1968) и Момчила Вукотића (1976) – без проведеног секунда на терену, иако огромног доприноса што су се наследници Пушкашеве „лаке коњице” уопште и изборили да изађу на црту Португалији, Француској и Немачкој.

(ЦЕО ТЕКСТ можете да прочитате у данашњем штампаном или ПДФ издању Журнала)