.jpg)
Upravo okončano Evropsko prvenstvo, 16. kroz istoriju, poslužilo nam je kao potka da zavirimo u arhivu i izvučemo na svetlost dana sve fudbalere Partizana sa privilegijom da budu na spisku učesnika kontinentalne smotre.
Počevši od premijere – 1960. na „Parku prinčeva” u Francuskoj, pa sve do najsvežije „zapete” – nedelje na „Vembliju” u Engleskoj, čast da osete slast velikog takmičenja imalo je 14 (u tom trenutku) prvotimaca Parnog valjka.
Crno-belu istoriju pod bljeskom reflektora na Starom kontinentu ispisali su: Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Jovan Miladinović, Milan Galić (1960), Milan Damjanović, Borivoje Đorđević, Blagoje Paunović, Ljubomir Mihajlović, Idriz Hošić (1968), Momčilo Vukotić (1976), Nenad Stojković, Ljubomir Radanović (1984), Mateja Kežman (2000) i Filip Holender (2021)!
Jugoslavija je, uz opasku da su od 1960. do 1976. na završnom turniru učestvovale samo četiri reprezentacije kadre da prethodno prođu gusto sito, najviše uspeha upravo imala u tom, početnom periodu.
Na prvom izdanju u Francuskoj – na krilima Milana Galića, raspoloženog da autorizuje golove u polufinalu Trikolorima (5:4) i u finalu Sovjetskom Savezu (1:2, posle produžetaka) i doprinese osvajanju srebrne medalje.
Selektorska komisija Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić i Dragomir Nikolić izostavila je iz završne predstave Milutina Šoškića, da nije – ko zna da li bi Ponedeljnik, strelac u 113. minutu, decenijama bio pominjan u kontekstu „đavola” među ovdašnjim ljubiteljima fudbala.
Jusufiju i Galiću, u to vreme kad nije bilo izmena, protiv Sovjeta u najboljih 11 pridružio se i Miladinović, interesantno – niko iz crno-belog kvarteta nije imao više od 22 godine i svi su, 1965/66. bili potpisnici Partizanovog najvećeg uspeha u istoriji – izborenog finala Kupa evropskih šampiona!
Plavima je 1968. ponovo za dlaku izmaklo zlato – stariji ljubitelji loptanja tvrde: zahvaljujući krađi sudije Dinsta u prvoj od dve (!) finalne utakmice sa domaćinom Italijom.
Prethodno, nadigran je svetski prvak Engleska, čari grandioznog trijumfa osetili su Damjanović i Paunović, uz napomenu – ponovljen meč sa Italijom, uz pomenuti tandem u odbrani, odigrao je i ofanzivniji Hošić, kako je pre nekoliko dana u Žurnalu podsetio Siniša Saničanin: prethodnik mu iz Prijedora u crno-belom dresu. Inače, igrom reprezentacije dirigovao je selektor Rajko Mitić.
Jugoslavija 1976. nije iskoristila ni što se fešta održavala u Beogradu: u polufinalu, na Marakani, vodila je posle prvog poluvremena protiv Zapadne Nemačke 2:0 i... izgubila 2:4?!
Evropa je u finalu zapamtila Panjenkin penal i Čehoslovačku, naši fudbaleri poklekli su i u duelu za treće mesto od Holandije, ali...
Pitanje da li bi bilo drugačije i da je bar sekund odigrao i Momčilo Vukotić, u „moru” reprezentativaca Hajduka i Crvene zvezde jedini sa radnim mestom: Humska. Selektor je, zanimljivo, bio Ante Mladinić: dva leta kasnije osvajač titule s Partizanom i, pričalo se, kreator najlepšeg fudbala u istoriji kluba s Topčiderskog brda.
Francuska 1984. upamćena je kao fijasko, apropo poraza od Belgije 0:2, Danske 0:5 i Francuske 2:3, uz podatak: standardni u četi Todora Veselinovića bili su partizanovci Nenad Stojković (sva tri meča) i Ljubomir Radanović (preskočio premijerni).
Interesantno: deo Plavih bio je i Srečko Katanec, tadašnja uzdanica Olimpije, od 1986. do 1988. adut Parnog valjka.
Poslednjeg učešća na Evropskom prvenstvu, pod imenom SR Jugoslavije (Holandija i Belgija 2000), sećamo se po uzbudljivim okršajima u grupnoj fazi – Slovenija 3:3 (od 0:3), Norveška 1:0 i Španija 3:4 i, želimo da zaboravimo, blamažu u četvrtfinalu od Holandije 1:6.
Kontinentalnu smotru, iz doba selektorovanja Vujadina Boškova, iz memorije želi da potisne i Mateja Kežman – protiv Norveške, čim je u finišu ušao u igru, zarađenog crvenog kartona?!
„Finiš” je rezervisan za Filipa Holendera: 14. Partizanovog fudbalera sa čašću da bude na spisku učesnika EP, „čudnog puta gospodnjeg” – kao rođenog Kragujevčanina u dresu reprezentacije Mađarske?!
Prepisane sudbine Borivoja Đorđevića i Ljubomira Mihajlovića (1968) i Momčila Vukotića (1976) – bez provedenog sekunda na terenu, iako ogromnog doprinosa što su se naslednici Puškaševe „lake konjice” uopšte i izborili da izađu na crtu Portugaliji, Francuskoj i Nemačkoj.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
