Зоран Терзић: Било би неозбиљно да обећам злато

Геније није бити лако, што би рекао чувени сликар и вајар Војо Станић, али њему све јесте. Као и трофејном селектору женске одбојкашке репрезентације Зорану Терзићу, тренерском барду и колекционару најзнаменитијих планетарних одличја. ДВАДЕСЕТ! Словима, подразумева се...

А, суверено се од 2002. године издизао над својим еснафом, идејно и практично превазилазио колеге по клупи. Вазда држао до слободе сопствене личности чак и у перманентним вербалним спорењима с једним Александром Боричићем, можда чвршће и више но ико од његових савременика.

Вазда био огледало напредности, израз промена, мерило вредности. Документ времена, печат овдашњег менталитета. Оличење нације. 

Зато, овај (из)ванредни усавршилац тренерског заната и може све; чак и да помири немале супротности између недостатка времена за блажени одмор и богата славља после олимпијске бронзе у Токију и, од сутра, обавеза у одбрани европског злата у Београду.

- Навикли смо, одбојка је по том питању другачија од осталих спортова. Такмичења имамо безмало 365 дана у години, три, некад и четири. Најмање у олимпијској... два, углавном. Тако је у последњих петнаестак, дакле: без већег простора за одмор, славља, размишљања о урађеном већ шта хоћемо у надолазећим данима. Оне, посматрајући ових дана, максимално су фокусиране на Европско првенство. Жељу имају да такмичење одиграју на изузетан начин, из разлога и што се игра у Београду. Да је у иностранству, много теже бисмо мотивисали девојке. Овако, уочљиво је, „загризле” су да пруже све најбоље што имају и умеју.

Колико у девојкама и у вама има енергије да бисте освојили трећу златну медаљу, заредом?

- Много, много... С тим да никад не размишљамо о злату, искључиво. Знамо из искуства да углавном води у неуспех, тад практично мислите о финалној утакмици. А, дотад имате да играте и-ха-хај и лаких и тешких. Европско првенство дуго траје и, ако будемо били усредсређени једино на првог следећег противника, не и да ли ћемо освојити медаљу, начинићемо први корак ка успеху.

Уздржани сте у прогнози, с ваљаним разлогом?

- Глупо би било обећати злато, поред одбојкашких велесила. Једне Италије, финалисте светског првенства. Турске, годинама уназад узима медаље на европском првенству. Русије, најуспешније у историји женске одбојке... И, сад да станем пред новинаре и кажем: узећемо злато! Неозбиљно би било, зар не? Чак и да смо трипут јачи од свих... `ајд, можда бих се и залетео с таквом изјавом. Реално није да размишљамо само о злату, понајмање гарантујемо. Лепо би било, отуд јесте циљ. И, све учинићемо да буде тако... али, опет кажем, свака је успех на великим такмичењима. 

Све чујније се спомиње смена генерације, после ЕП. Трач или болна истина?

- Истина, да... Е, сад, да ли ће после европског првенства бити или неће драстична... видећемо. Што је познато у блиском периоду, репрезентација остаће без неколико играчица које нису имале паузу у последњих десетак година, можда и дуже. Логично да размишљају о прекиду каријере, уопште или само репрезентативне; играчице попут Маје Огњеновић, Милене Рашић, Бранкице Михајловић, Стефане Вељковић... Њихов крај играња за национални тим се ближи и могао би да буде после европског првенства, а можда и за три године на Олимпијским играма у Паризу. Никад се не зна, изузев да трофејна генерација полако силази са сцене.

Светле ли је нијансе онда будућност женске одбојке, или..?

- Објективно гледано, немамо играчице које би могле да замене Мају, Рашу, Стефану, Бранкицу... најбоље на својим позицијама или међу две, три у свету. Стога, нереално би било очекивати да и наследнице буду идентичне њима. Истоветно би било и да су у питању Русија, Бразил и Америка, а не мала Србија. Много је тешко, али на основу квалитативних процена наше екипе и осталих у Европи и свету, сматрам имаћемо опет континуитет запажених резултата. Да ли ћемо освајати медаље или ћемо бити четврти, пети, што је у врху европске и светске одбојке, мање-више можда и није претерано битно колико и одржавање сталности играња на великим такмичењима. И, разумљиво, повремено освајање медаља.

С вама на клупи или с наследником?

- Видећемо... Предуго сам селектор и у наредном периоду, не знам колико дугом, требало би размишљати о томе. Умор и године моје полако узимају данак... Нове генерације играчица силовито надолазе, можда би с новом енергијом будућег тренера могло да буде и боље.

Боље!?

- То се не зна, никад.

Озбиљно?

- Најозбиљније... Немогуће је знати, насупрот томе, важно је да следећи селектор одржи и унапреди начин рада, понашања. Систем, што већ казах: и, континуитет играња на великим такмичењима. Све друго доћи ће, полако.

Има ли Србија кадрог да вас замени, донекле?

- Не бих о томе, вероватно и можда, нисам довољно објективан. Овде не радим већ 15 година и недовољно сам упознат с њиховим радом да бих оценио ко јесте или није за селекторску функцију. Когод буде, неће му бити лако. Кад дођете у средину где су успеси били малтене константа, да не кажем, загарантовани и врло чести, онда сви очекују наставак успешности. Што би могло да буде велико бреме и притисак њему, с друге стране, преузео би утренирану екипу и системски ваљано уклопљену. Будућем селектору, отуд, не би било претерано тешко да направи штагод буде пожелео од државног тима. И, надам се, боље него досад.

Нек` вам буде... него имао би одакле да почне, за разлику од вас 2002. године кад је овдашња женска одбојка била на маргини европској и светској. Година за годином и стигло се до планетарног одбојкашког крема. Како?

- Многе ствари су се поклопиле, првенствено генерација фантастичних играчица. Додуше, у то време веома перспективних попут Јелене Николић, Ање Спасојевић, Иване Ђерисило... млађе Наташе Крсмановић, још млађе Маје Огњеновић... То је, наравно, био и први услов за репрезентативне успехе. Други, увећана улагања националног савеза у женску одбојку и уприличени бољи услови за рад. Неком чудно, мени куриозитетно: зато, наш највећи успех нису само медаље већ што од 2002. године, откад смо кренули, нисмо пропустили ниједно велико такмичење. Ни једно-једино...
Чему скромност, кад у спорту није врлина. Има ли нешто и до вашег умећа?

- Предухитрили сте – једва приметно се осмехнуо.

- Моја улога постоји и није мала, међутим, жалим што су сарадници у стручном штабу, иако подједнако заслужни за знамења, редовно на маргинама у медијима и које куде... још.

Где?

- Небитно...

Задовољите новинарску знатижељу, кад већ заголицасте машту?

- Биће прилика...

Кад?

- Касније, мало...

Касније или сутра, мало?

- Кад будемо били близу краја...

Вратимо се онда дамама, очевидно умете с њима. Што је, уз полну различитост, спецификум у тренерском послу?

- Управо због тога и нисам својевремено хтео да уђем у женску одбојку, сматрао да је тешко радити с девојкама и, испоставило се временом, погрешио. Оне, што се тиче професионализма и интензитета тренинга су у истој равни с мушкарцима. Потпуно, верујте.

Даме погађају и ситнице, неретко уведу у благу чамотињу и тад ваља каналисати само њима својствене фрустрације?

- Мислите да истоветног нема и код мушкараца? Има, има...

Пођимо од „најједноставнијих”, од погрдних реплика с трибина, девојачких бубица, месечница...?

- Гледајте... не памтим кад сам играчицу ослободио, не тренинга већ једног дела јер је тог дана имала циклус. Регулишу то на своје начине... Знам од бројних пријатеља у мушкој одбојци барем хиљаду проблематичних ситуација, кад емоције играча надвладају разум након нечије опаске, свађе с девојком или штогод друго и не могу нормално да функционишу на терену. Разлике су можда некад биле израженије, сад ако се нису изједначиле, онда су врло близу.

Како је с играчицама-мајкама?

- Исто, исто... Никад нисам приметио да имају обавезу више, нешто не могу да ураде због мајчинства. Сад имамо Силвију Поповић и Стефану Вељковић, раније Весну Читаковић... Многе нису хтеле, иако су могле, дете и жену да чува поведу на припреме, додатну собу. Из разлога да би се максимално посветиле обавезама, нимало у петнаестак дана разликовале од саиграчица.

Мора да емотивно реагују кад енергичније подвикнете?

- Некад било, сад је тотално другачије. Замислите Мају или Рашу да после десет или 15 година проведених са мном, безмало више времена него с најближима, реагују кад викнем... нешто кажем. Чак и млађе попут Тијане Бошковић, седам година већ у репрезентацији. Навикле су, вероватно. Тад знају да нешто није било добро урађено и потруде се да исправе, наравно, без емотивног испољавања страсти. Као код куће кад мајка подвикне, а оне имају 30 и кусур година – заокружио је усне у осмех, напокон.- Брига њих... поштују мајкину вику, али се не нервирају претерано. 

Откази појединих репрезентативки и вама су се догодили, своједобно. Занимљиво?

- Како коме... Реалних ситуација је било и спорадичних других, никад: идем на море, брига ме за репрезентацију! Никад главне играчице одазивање нису доводиле у питање, не да памтим.

А Читаковић, Спасојевић и Ђерисило?

- Друга је ситуација била...

Неспоразуме решавате радикално за сва времена или праштате?

- Чувено: она или ја, било је у почетку тренерске каријере. Брзо ме је прошло и увек сам пружао другу шансу, разумљиво, уколико преступ није био такве врсте да остане непожељна. Не мени, првенствено екипи... Било је тога и у репрезентацији, додуше, много ретко.

Да ли сте се огрешили о играчицу или репрезентативку, досад?

- Шта значи огрешити се... у ком смислу?  Ниједној нисам учинио нажао, на крају крајева шта бих и могао?! Можда кад нисам дозвољавао у одређеном периоду да буде у првој постави или међу 12, једино... Што радим искључиво кад је друга боља, не из мени несвојствене мржње. Ниједан тренер у свету није довољно глуп и луд да ослаби екипу само зато што не воли неку играчицу!? Само би се имбецил инатио, изгубио шансу да се бори за медаљу. Будалаштина, не знам шта бих рекао друго.

Наљутили сте неку, барем?

- Јесам... мање-више, што није неуобичајено у спорту. Напротив. Знате... тренера, ако сви воле, с њим нешто није у реду. Дефинитивно!