Zoran Terzić: Bilo bi neozbiljno da obećam zlato

Genije nije biti lako, što bi rekao čuveni slikar i vajar Vojo Stanić, ali njemu sve jeste. Kao i trofejnom selektoru ženske odbojkaške reprezentacije Zoranu Terziću, trenerskom bardu i kolekcionaru najznamenitijih planetarnih odličja. DVADESET! Slovima, podrazumeva se...

A, suvereno se od 2002. godine izdizao nad svojim esnafom, idejno i praktično prevazilazio kolege po klupi. Vazda držao do slobode sopstvene ličnosti čak i u permanentnim verbalnim sporenjima s jednim Aleksandrom Boričićem, možda čvršće i više no iko od njegovih savremenika.

Vazda bio ogledalo naprednosti, izraz promena, merilo vrednosti. Dokument vremena, pečat ovdašnjeg mentaliteta. Oličenje nacije. 

Zato, ovaj (iz)vanredni usavršilac trenerskog zanata i može sve; čak i da pomiri nemale suprotnosti između nedostatka vremena za blaženi odmor i bogata slavlja posle olimpijske bronze u Tokiju i, od sutra, obaveza u odbrani evropskog zlata u Beogradu.

- Navikli smo, odbojka je po tom pitanju drugačija od ostalih sportova. Takmičenja imamo bezmalo 365 dana u godini, tri, nekad i četiri. Najmanje u olimpijskoj... dva, uglavnom. Tako je u poslednjih petnaestak, dakle: bez većeg prostora za odmor, slavlja, razmišljanja o urađenom već šta hoćemo u nadolazećim danima. One, posmatrajući ovih dana, maksimalno su fokusirane na Evropsko prvenstvo. Želju imaju da takmičenje odigraju na izuzetan način, iz razloga i što se igra u Beogradu. Da je u inostranstvu, mnogo teže bismo motivisali devojke. Ovako, uočljivo je, „zagrizle” su da pruže sve najbolje što imaju i umeju.

Koliko u devojkama i u vama ima energije da biste osvojili treću zlatnu medalju, zaredom?

- Mnogo, mnogo... S tim da nikad ne razmišljamo o zlatu, isključivo. Znamo iz iskustva da uglavnom vodi u neuspeh, tad praktično mislite o finalnoj utakmici. A, dotad imate da igrate i-ha-haj i lakih i teških. Evropsko prvenstvo dugo traje i, ako budemo bili usredsređeni jedino na prvog sledećeg protivnika, ne i da li ćemo osvojiti medalju, načinićemo prvi korak ka uspehu.

Uzdržani ste u prognozi, s valjanim razlogom?

- Glupo bi bilo obećati zlato, pored odbojkaških velesila. Jedne Italije, finaliste svetskog prvenstva. Turske, godinama unazad uzima medalje na evropskom prvenstvu. Rusije, najuspešnije u istoriji ženske odbojke... I, sad da stanem pred novinare i kažem: uzećemo zlato! Neozbiljno bi bilo, zar ne? Čak i da smo triput jači od svih... `ajd, možda bih se i zaleteo s takvom izjavom. Realno nije da razmišljamo samo o zlatu, ponajmanje garantujemo. Lepo bi bilo, otud jeste cilj. I, sve učinićemo da bude tako... ali, opet kažem, svaka je uspeh na velikim takmičenjima. 

Sve čujnije se spominje smena generacije, posle EP. Trač ili bolna istina?

- Istina, da... E, sad, da li će posle evropskog prvenstva biti ili neće drastična... videćemo. Što je poznato u bliskom periodu, reprezentacija ostaće bez nekoliko igračica koje nisu imale pauzu u poslednjih desetak godina, možda i duže. Logično da razmišljaju o prekidu karijere, uopšte ili samo reprezentativne; igračice poput Maje Ognjenović, Milene Rašić, Brankice Mihajlović, Stefane Veljković... Njihov kraj igranja za nacionalni tim se bliži i mogao bi da bude posle evropskog prvenstva, a možda i za tri godine na Olimpijskim igrama u Parizu. Nikad se ne zna, izuzev da trofejna generacija polako silazi sa scene.

Svetle li je nijanse onda budućnost ženske odbojke, ili..?

- Objektivno gledano, nemamo igračice koje bi mogle da zamene Maju, Rašu, Stefanu, Brankicu... najbolje na svojim pozicijama ili među dve, tri u svetu. Stoga, nerealno bi bilo očekivati da i naslednice budu identične njima. Istovetno bi bilo i da su u pitanju Rusija, Brazil i Amerika, a ne mala Srbija. Mnogo je teško, ali na osnovu kvalitativnih procena naše ekipe i ostalih u Evropi i svetu, smatram imaćemo opet kontinuitet zapaženih rezultata. Da li ćemo osvajati medalje ili ćemo biti četvrti, peti, što je u vrhu evropske i svetske odbojke, manje-više možda i nije preterano bitno koliko i održavanje stalnosti igranja na velikim takmičenjima. I, razumljivo, povremeno osvajanje medalja.

S vama na klupi ili s naslednikom?

- Videćemo... Predugo sam selektor i u narednom periodu, ne znam koliko dugom, trebalo bi razmišljati o tome. Umor i godine moje polako uzimaju danak... Nove generacije igračica silovito nadolaze, možda bi s novom energijom budućeg trenera moglo da bude i bolje.

Bolje!?

- To se ne zna, nikad.

Ozbiljno?

- Najozbiljnije... Nemoguće je znati, nasuprot tome, važno je da sledeći selektor održi i unapredi način rada, ponašanja. Sistem, što već kazah: i, kontinuitet igranja na velikim takmičenjima. Sve drugo doći će, polako.

Ima li Srbija kadrog da vas zameni, donekle?

- Ne bih o tome, verovatno i možda, nisam dovoljno objektivan. Ovde ne radim već 15 godina i nedovoljno sam upoznat s njihovim radom da bih ocenio ko jeste ili nije za selektorsku funkciju. Kogod bude, neće mu biti lako. Kad dođete u sredinu gde su uspesi bili maltene konstanta, da ne kažem, zagarantovani i vrlo česti, onda svi očekuju nastavak uspešnosti. Što bi moglo da bude veliko breme i pritisak njemu, s druge strane, preuzeo bi utreniranu ekipu i sistemski valjano uklopljenu. Budućem selektoru, otud, ne bi bilo preterano teško da napravi štagod bude poželeo od državnog tima. I, nadam se, bolje nego dosad.

Nek` vam bude... nego imao bi odakle da počne, za razliku od vas 2002. godine kad je ovdašnja ženska odbojka bila na margini evropskoj i svetskoj. Godina za godinom i stiglo se do planetarnog odbojkaškog krema. Kako?

- Mnoge stvari su se poklopile, prvenstveno generacija fantastičnih igračica. Doduše, u to vreme veoma perspektivnih poput Jelene Nikolić, Anje Spasojević, Ivane Đerisilo... mlađe Nataše Krsmanović, još mlađe Maje Ognjenović... To je, naravno, bio i prvi uslov za reprezentativne uspehe. Drugi, uvećana ulaganja nacionalnog saveza u žensku odbojku i upriličeni bolji uslovi za rad. Nekom čudno, meni kuriozitetno: zato, naš najveći uspeh nisu samo medalje već što od 2002. godine, otkad smo krenuli, nismo propustili nijedno veliko takmičenje. Ni jedno-jedino...
Čemu skromnost, kad u sportu nije vrlina. Ima li nešto i do vašeg umeća?

- Preduhitrili ste – jedva primetno se osmehnuo.

- Moja uloga postoji i nije mala, međutim, žalim što su saradnici u stručnom štabu, iako podjednako zaslužni za znamenja, redovno na marginama u medijima i koje kude... još.

Gde?

- Nebitno...

Zadovoljite novinarsku znatiželju, kad već zagolicaste maštu?

- Biće prilika...

Kad?

- Kasnije, malo...

Kasnije ili sutra, malo?

- Kad budemo bili blizu kraja...

Vratimo se onda damama, očevidno umete s njima. Što je, uz polnu različitost, specifikum u trenerskom poslu?

- Upravo zbog toga i nisam svojevremeno hteo da uđem u žensku odbojku, smatrao da je teško raditi s devojkama i, ispostavilo se vremenom, pogrešio. One, što se tiče profesionalizma i intenziteta treninga su u istoj ravni s muškarcima. Potpuno, verujte.

Dame pogađaju i sitnice, neretko uvedu u blagu čamotinju i tad valja kanalisati samo njima svojstvene frustracije?

- Mislite da istovetnog nema i kod muškaraca? Ima, ima...

Pođimo od „najjednostavnijih”, od pogrdnih replika s tribina, devojačkih bubica, mesečnica...?

- Gledajte... ne pamtim kad sam igračicu oslobodio, ne treninga već jednog dela jer je tog dana imala ciklus. Regulišu to na svoje načine... Znam od brojnih prijatelja u muškoj odbojci barem hiljadu problematičnih situacija, kad emocije igrača nadvladaju razum nakon nečije opaske, svađe s devojkom ili štogod drugo i ne mogu normalno da funkcionišu na terenu. Razlike su možda nekad bile izraženije, sad ako se nisu izjednačile, onda su vrlo blizu.

Kako je s igračicama-majkama?

- Isto, isto... Nikad nisam primetio da imaju obavezu više, nešto ne mogu da urade zbog majčinstva. Sad imamo Silviju Popović i Stefanu Veljković, ranije Vesnu Čitaković... Mnoge nisu htele, iako su mogle, dete i ženu da čuva povedu na pripreme, dodatnu sobu. Iz razloga da bi se maksimalno posvetile obavezama, nimalo u petnaestak dana razlikovale od saigračica.

Mora da emotivno reaguju kad energičnije podviknete?

- Nekad bilo, sad je totalno drugačije. Zamislite Maju ili Rašu da posle deset ili 15 godina provedenih sa mnom, bezmalo više vremena nego s najbližima, reaguju kad viknem... nešto kažem. Čak i mlađe poput Tijane Bošković, sedam godina već u reprezentaciji. Navikle su, verovatno. Tad znaju da nešto nije bilo dobro urađeno i potrude se da isprave, naravno, bez emotivnog ispoljavanja strasti. Kao kod kuće kad majka podvikne, a one imaju 30 i kusur godina – zaokružio je usne u osmeh, napokon.- Briga njih... poštuju majkinu viku, ali se ne nerviraju preterano. 

Otkazi pojedinih reprezentativki i vama su se dogodili, svojedobno. Zanimljivo?

- Kako kome... Realnih situacija je bilo i sporadičnih drugih, nikad: idem na more, briga me za reprezentaciju! Nikad glavne igračice odazivanje nisu dovodile u pitanje, ne da pamtim.

A Čitaković, Spasojević i Đerisilo?

- Druga je situacija bila...

Nesporazume rešavate radikalno za sva vremena ili praštate?

- Čuveno: ona ili ja, bilo je u početku trenerske karijere. Brzo me je prošlo i uvek sam pružao drugu šansu, razumljivo, ukoliko prestup nije bio takve vrste da ostane nepoželjna. Ne meni, prvenstveno ekipi... Bilo je toga i u reprezentaciji, doduše, mnogo retko.

Da li ste se ogrešili o igračicu ili reprezentativku, dosad?

- Šta znači ogrešiti se... u kom smislu?  Nijednoj nisam učinio nažao, na kraju krajeva šta bih i mogao?! Možda kad nisam dozvoljavao u određenom periodu da bude u prvoj postavi ili među 12, jedino... Što radim isključivo kad je druga bolja, ne iz meni nesvojstvene mržnje. Nijedan trener u svetu nije dovoljno glup i lud da oslabi ekipu samo zato što ne voli neku igračicu!? Samo bi se imbecil inatio, izgubio šansu da se bori za medalju. Budalaština, ne znam šta bih rekao drugo.

Naljutili ste neku, barem?

- Jesam... manje-više, što nije neuobičajeno u sportu. Naprotiv. Znate... trenera, ako svi vole, s njim nešto nije u redu. Definitivno!