Зоран Гајић: Чуда се догађају

Не памти се да је нека екипа у финалу великог такмичења изгубила - тада су у дворани и крај малих екрана и они који тај спорт иначе ретко гледају - а да јој јавност ништа није замерила, као нашим одбојкашицама у завршном мечу Првенства Европе у суботу против Италије у Београду.

Утешна фраза сребро златног сјаја, измишљена да не омаловажи оне које су изгубиле, ваљда никада боље није пристајала и деловала истинито. Без лицемерја и лажног ласкања, било кога.

Може ли један позив два дана касније да промени већ уобличен утисак. Позив Зорану Гајићу, кога атрибут нашег најуспешнијег тренера, освајача златне олимпијске медаље у Сиднеју 2000. – можда и највећи домет српског спорта – више од улоге првог човека Одбојкашког савеза, доводи у улогу да с позиције пре свега знања, али и хијерархије може нешто и да замери.

- Најискреније сам задовољан јер смо обезбедили континуитет успеха. На Европском 2015. били смо трећи, у Рију на Олимпијским играма други, 2017. на ЕП девојке су биле златне, као и на Светском шампионату 2018. И Европском 2019...Сада је на ОИ у Токију освојена бронза, на ЕП сребро, формално гледано с обзиром да је Токио требало да буде 2020, у последњих седам година нисмо без медаље на великим такмичењима. Дакле ово је најуспешнији период женске одбојке, врхунски модел сталности – говори Зоран Гајић.

Ту није крај, тема је интересантна и са социолошког аспекта, излази из оквира спорта, председник узима ваздух, па наставља...

- Европско првенство је одржано у години одложене Олимпијаде, то померање нас је довело у проблематичну ситуацију, јер смо од свих учесница ЕП, једини у Токију играли до краја. Наши највећи конкуренти у Београду, Турска и Италија су се седам дана раније вратили из Јапана кући. Узгред, Турска је завршила такмичење у групи, Италија у четвртфиналу. Испоставило се да је та ситуација њима у Београду била предност, а нама хендикеп.

Пауза пред ново поглавље:

- Не верујем да је притисак домаћег терена био такав да је имао негативан ефекат, јер је наша селекција искусна.

Ипак, провејава жал због изгубљеног финала...

- Природно да остаје жал, посебно зато што смо играли у Србији. Девојке су одиграле фантастичан меч против Турске, заслужиле су свако признање, али за 24 сата их је чекала Италија у финалу. Како је само Тијана Бошковић одиграла, 39 поена, невиђено...Нисмо планирали да ћемо остати без Бранкице Михајловић која нам је у последњих 10 година једна од најбољих играчица. Ако анализирамо игру у нападу, уз дужно поштовање нашим хероинама Бианки Буши, Бојани Миленковић и Катарини Лазовић, које нису очекивале да ће играти и попунити то место, били смо принуђени да дижемо лопте иза главе Тијани Бошковић, што је просто невероватно. Маја Огњеновић је својом умешноћу препокрила тај наш недостак... Да поједноставимо читаоцима, чудо је како су њих две одиграле, али право је чудо и да смо освојили две медаље.

Зоран Терзић остаје за кормилом селектора...

- Његово је да бира шта ће да ради, поштујемо његове жеље. Кад смо дошли на чело Савеза затекли смо дуг од 1.600.000 евра за освојене медаље. То смо исплатили...Било је времена и кад се у свлачионици отварао шампањац јер су неки желели да отерају Терзића. Ми смо га увек подржавали...

Оборен је и рекорд у броју гледалаца на једној утакмици у женској одбојци, финале је пратило преко 20.000 људи у Арени.

- Јесте, једну универзитетску утакмицу у Америци је пратило преко 18.000 посетилаца, надмашили смо и то.

Народ у Србији воли наше одбојкашице...

- Зато смо и играли у Арени, 2011. Европско првенство се играло у Пиониру. Знали смо да ће посета бити велика, 2019. финале из Анкаре са ЕП пратило је близу три милиона гледалаца на телевизији у Србији. У Арени је четвртина капацитета била испуњена младим одбојкашицама и одбојкашима испод 15 година. Размишљамо и о будућим временима...

Ту смо стали. Време је славља и надања да ће и мушкарци из Пољске донети медаљу...