Zoran Gajić: Čuda se događaju

Ne pamti se da je neka ekipa u finalu velikog takmičenja izgubila - tada su u dvorani i kraj malih ekrana i oni koji taj sport inače retko gledaju - a da joj javnost ništa nije zamerila, kao našim odbojkašicama u završnom meču Prvenstva Evrope u subotu protiv Italije u Beogradu.

Utešna fraza srebro zlatnog sjaja, izmišljena da ne omalovaži one koje su izgubile, valjda nikada bolje nije pristajala i delovala istinito. Bez licemerja i lažnog laskanja, bilo koga.

Može li jedan poziv dva dana kasnije da promeni već uobličen utisak. Poziv Zoranu Gajiću, koga atribut našeg najuspešnijeg trenera, osvajača zlatne olimpijske medalje u Sidneju 2000. – možda i najveći domet srpskog sporta – više od uloge prvog čoveka Odbojkaškog saveza, dovodi u ulogu da s pozicije pre svega znanja, ali i hijerarhije može nešto i da zameri.

- Najiskrenije sam zadovoljan jer smo obezbedili kontinuitet uspeha. Na Evropskom 2015. bili smo treći, u Riju na Olimpijskim igrama drugi, 2017. na EP devojke su bile zlatne, kao i na Svetskom šampionatu 2018. I Evropskom 2019...Sada je na OI u Tokiju osvojena bronza, na EP srebro, formalno gledano s obzirom da je Tokio trebalo da bude 2020, u poslednjih sedam godina nismo bez medalje na velikim takmičenjima. Dakle ovo je najuspešniji period ženske odbojke, vrhunski model stalnosti – govori Zoran Gajić.

Tu nije kraj, tema je interesantna i sa sociološkog aspekta, izlazi iz okvira sporta, predsednik uzima vazduh, pa nastavlja...

- Evropsko prvenstvo je održano u godini odložene Olimpijade, to pomeranje nas je dovelo u problematičnu situaciju, jer smo od svih učesnica EP, jedini u Tokiju igrali do kraja. Naši najveći konkurenti u Beogradu, Turska i Italija su se sedam dana ranije vratili iz Japana kući. Uzgred, Turska je završila takmičenje u grupi, Italija u četvrtfinalu. Ispostavilo se da je ta situacija njima u Beogradu bila prednost, a nama hendikep.

Pauza pred novo poglavlje:

- Ne verujem da je pritisak domaćeg terena bio takav da je imao negativan efekat, jer je naša selekcija iskusna.

Ipak, provejava žal zbog izgubljenog finala...

- Prirodno da ostaje žal, posebno zato što smo igrali u Srbiji. Devojke su odigrale fantastičan meč protiv Turske, zaslužile su svako priznanje, ali za 24 sata ih je čekala Italija u finalu. Kako je samo Tijana Bošković odigrala, 39 poena, neviđeno...Nismo planirali da ćemo ostati bez Brankice Mihajlović koja nam je u poslednjih 10 godina jedna od najboljih igračica. Ako analiziramo igru u napadu, uz dužno poštovanje našim heroinama Bianki Buši, Bojani Milenković i Katarini Lazović, koje nisu očekivale da će igrati i popuniti to mesto, bili smo prinuđeni da dižemo lopte iza glave Tijani Bošković, što je prosto neverovatno. Maja Ognjenović je svojom umešnoću prepokrila taj naš nedostak... Da pojednostavimo čitaocima, čudo je kako su njih dve odigrale, ali pravo je čudo i da smo osvojili dve medalje.

Zoran Terzić ostaje za kormilom selektora...

- Njegovo je da bira šta će da radi, poštujemo njegove želje. Kad smo došli na čelo Saveza zatekli smo dug od 1.600.000 evra za osvojene medalje. To smo isplatili...Bilo je vremena i kad se u svlačionici otvarao šampanjac jer su neki želeli da oteraju Terzića. Mi smo ga uvek podržavali...

Oboren je i rekord u broju gledalaca na jednoj utakmici u ženskoj odbojci, finale je pratilo preko 20.000 ljudi u Areni.

- Jeste, jednu univerzitetsku utakmicu u Americi je pratilo preko 18.000 posetilaca, nadmašili smo i to.

Narod u Srbiji voli naše odbojkašice...

- Zato smo i igrali u Areni, 2011. Evropsko prvenstvo se igralo u Pioniru. Znali smo da će poseta biti velika, 2019. finale iz Ankare sa EP pratilo je blizu tri miliona gledalaca na televiziji u Srbiji. U Areni je četvrtina kapaciteta bila ispunjena mladim odbojkašicama i odbojkašima ispod 15 godina. Razmišljamo i o budućim vremenima...

Tu smo stali. Vreme je slavlja i nadanja da će i muškarci iz Poljske doneti medalju...