ДАНАС И ОВДЕ: Добри човек Новак, велики тениски јунак

Пише: Томо МАРИЋ

“Благо сваком ко је био с нама у борбама, и у победама, у сузама као и песмама!” Душко Радовић

Новак Ђоковић је, чистом људском енергијом, кроз целу своју каријеру, тражио начина да победи егоизам “ја сам сам себи довољан”, он је то и успео, колико у тенису, тако и у животу. Највећу снагу показао је одвајајући добро и врхунско, од лошег и рђавог, а све заједно то је њега учинило великим шампионом.

Аналитички, очигледно и убедљиво, на “јавном часу”, који је организовала Ђоковићева фондација, у друштву европског стручњака Жељка Обрадовића, говорио је о родитељској љубави према деци, здравом разуму и чврстом принципу, процесу у којем се ствара страст за истину, а то за децу значи и да су заједно са спортом исправно схватили и животну визију.

Породица Ђоковић, као мало која из тог времена, победила је егоманију, уз невиђену жртву, пре свих оца Срђана, све касније била је историја коју је исписивао малиша Ноле, данас Новак Ђоковић најбољи спортиста планете земље.

Они који у спорту остварују, неретко и преко деце, своје младалачке изгубљене године најчешће оду на криву страну, о чему говоре и бројне неуспеле мисије са дечацима и девојчицама несталим у вртлогу неостварене славе и никад достигнутог богатства, уз ненадокнадив губитак изгубљене младости. Безброј је таквих примера.

На непосредан начин на то су упозоравали, и Новак Ђоковић и Жељко Обрадовић, са великим и спортским и животним искуствима. У најбољој намери.

Теорија и пракса о било чему, па и спорту, нису блиски дечацима и девојчицама који у машти цртају своје светове, али јесу и морају бити блиски њиховим родитељима у исправним проценама, тада и спортска филозофија више, боље, јаче и снажније, уз уважавање спортског достојанства, постаје део њихове личности у најранијем добу.

У том процесу нема случајности нити пустих жеља које могу да победе стварност и реалност. Отуда се надареност у спорту увек преиспитује достигнућима и остварењима.

Холивудске приче не пристају спорту, без обзира на најезду кладионица, допинга и разних стимуланса, они су, истина, главне спортске ликове претворили у глумачке старове, али то је већ друга прича, деца кад одрасту сама ће да схвате да Холивуд одавно више и не постоји…

У међувремену у години која је на измаку, ненадмашни Новак Ђоковић добија похвале, признања, одликовања и ко зна које све почасти са свих страна, нико више не може ни да их региструје, чине то неки и не баш драга срца, али не могу због јавности другачије да поступају.

Жељку Обрадовићу диви се цели спортски свет, не само кошаркашки, јер његова филозофија спорта и живота толико су блиски обичном човеку.

Дефинитивно, Новак Ђоковић спортиста планете, без конкуренције, без обзира што је мера одувек била избор праве среће, ма колико трајала.

Шта би на све ово рекао непоновљиви Душан Радовић, с којим смо и почели целу причу, ред је и да завршимо с њим: да ли би оним чудесним рапавим гласом готово подвикнуо: добри човек Новак, велики тениски јунак, не само због римовања…

Добро јутро, Београде!