DANAS I OVDE: Dobri čovek Novak, veliki teniski junak

Piše: Tomo MARIĆ

“Blago svakom ko je bio s nama u borbama, i u pobedama, u suzama kao i pesmama!” Duško Radović

Novak Đoković je, čistom ljudskom energijom, kroz celu svoju karijeru, tražio načina da pobedi egoizam “ja sam sam sebi dovoljan”, on je to i uspeo, koliko u tenisu, tako i u životu. Najveću snagu pokazao je odvajajući dobro i vrhunsko, od lošeg i rđavog, a sve zajedno to je njega učinilo velikim šampionom.

Analitički, očigledno i ubedljivo, na “javnom času”, koji je organizovala Đokovićeva fondacija, u društvu evropskog stručnjaka Željka Obradovića, govorio je o roditeljskoj ljubavi prema deci, zdravom razumu i čvrstom principu, procesu u kojem se stvara strast za istinu, a to za decu znači i da su zajedno sa sportom ispravno shvatili i životnu viziju.

Porodica Đoković, kao malo koja iz tog vremena, pobedila je egomaniju, uz neviđenu žrtvu, pre svih oca Srđana, sve kasnije bila je istorija koju je ispisivao mališa Nole, danas Novak Đoković najbolji sportista planete zemlje.

Oni koji u sportu ostvaruju, neretko i preko dece, svoje mladalačke izgubljene godine najčešće odu na krivu stranu, o čemu govore i brojne neuspele misije sa dečacima i devojčicama nestalim u vrtlogu neostvarene slave i nikad dostignutog bogatstva, uz nenadoknadiv gubitak izgubljene mladosti. Bezbroj je takvih primera.

Na neposredan način na to su upozoravali, i Novak Đoković i Željko Obradović, sa velikim i sportskim i životnim iskustvima. U najboljoj nameri.

Teorija i praksa o bilo čemu, pa i sportu, nisu bliski dečacima i devojčicama koji u mašti crtaju svoje svetove, ali jesu i moraju biti bliski njihovim roditeljima u ispravnim procenama, tada i sportska filozofija više, bolje, jače i snažnije, uz uvažavanje sportskog dostojanstva, postaje deo njihove ličnosti u najranijem dobu.

U tom procesu nema slučajnosti niti pustih želja koje mogu da pobede stvarnost i realnost. Otuda se nadarenost u sportu uvek preispituje dostignućima i ostvarenjima.

Holivudske priče ne pristaju sportu, bez obzira na najezdu kladionica, dopinga i raznih stimulansa, oni su, istina, glavne sportske likove pretvorili u glumačke starove, ali to je već druga priča, deca kad odrastu sama će da shvate da Holivud odavno više i ne postoji…

U međuvremenu u godini koja je na izmaku, nenadmašni Novak Đoković dobija pohvale, priznanja, odlikovanja i ko zna koje sve počasti sa svih strana, niko više ne može ni da ih registruje, čine to neki i ne baš draga srca, ali ne mogu zbog javnosti drugačije da postupaju.

Željku Obradoviću divi se celi sportski svet, ne samo košarkaški, jer njegova filozofija sporta i života toliko su bliski običnom čoveku.

Definitivno, Novak Đoković sportista planete, bez konkurencije, bez obzira što je mera oduvek bila izbor prave sreće, ma koliko trajala.

Šta bi na sve ovo rekao neponovljivi Dušan Radović, s kojim smo i počeli celu priču, red je i da završimo s njim: da li bi onim čudesnim rapavim glasom gotovo podviknuo: dobri čovek Novak, veliki teniski junak, ne samo zbog rimovanja…

Dobro jutro, Beograde!