ПЕТЕРАЦ: Раднички зна како трофеја

Раднички слави трећи Куп Србије, сва три у режији тренера Уроша Стевановића. За већину неочекивани епилог, за оне друге потврда да велики фаворити не побеђују увек. Раднички је растерећен, одиграо финале по жељи свог тренера, храбро се супротставио Новом Београду, тежећи ка игри са много контакта, са искључењима на обе стране. Било их је преко 40.

Дан после великог финала који је пробудио Шумарице а оставио мук у Новом Београду лако се закључује да је победник купа у завршници сваке четвртине доводио до лудила противника, погађао мрежу.

Од 11 погодака Радуловић и другови су чак 10 постигли у последња два минута сваке четвртие. У првој  Ћук (1,25) и Радуловић (0,44 до краја), у другој  Лукић (2,06), Јанковић (1,11) и Радуловић (0,14), у трећој Станојевић (2,27), Радуловић (1,02) и Укропина (0,11) и у последњој Јанковић (1,47) и Врлић (1.05).

Доказ припремљености, менталне спреме и играчког квалитета.

Раднички је знао да игри један на један, надмудривањем индивидуалног знања нема велике иззгледе. Зато је наметнуо прса у прса, севало је са свих страна. Катастрофалан играч више Новог Београда три од 20 му је ишао на руку.

Добожанов, прва личност финала је хватао све, доживео да га саиграчи помињу као јунака. У прва три минута је савладан три пута у наредних 29 још само шест.

Са вером у себе, демонстрирао је висок квалитет- капитен Јанковић апсолутни вођа, бриљантан, Радуловић хаубица која погађа где треба, Лукић јак после неискоришћеног петерца, Ћук смирен кад треба и мада неће признати са великим мотивом да бившем клубу нешто покаже и докаже, Врлић и Тохољ са прегршт зарађених играча више и сви заједно фанатично борбени , спремни да изгину.

То је био Раднички у 2021, са три трофеја. Пре годину дана је Крагујевац био тужан. Очекивани куп је измакао у дуелу са Црвеном звездом, сада је не очекивани трофеј стигао у Шумарице. То је спорт.

Тренер Стевановић је буквално побегао са базена у балон и затим нестао у виду ластиног репа. Касније поруке нису за јавност, има времена за причу од најуспешнијег стручњака крагујевачког спорта. Ако није најуспешнији ту је негде.

Заједно са Васовићем, Томашевићем, људима из града, тврдоглаво инсистира на свом систему, на прављењу играча, довођења не много скупих колико корисних, колико потребних да се прилагоде већ уходаном систему.

Ту некад има одступања али се сигурно наставља даље. И сам Стевановић је свестан да је овај Раднички мало слабији од прошлогодишњег али и да такав може до успеха.

Нови Београд је у проблему. Један пораз, изгубљени трофеј није смак света. Али ред је да се каже да апсолутни лидер домаћег првенства још није заиграо како се очекује од тима који има петорицу олимпијских шампиона, једног са сребром и велики број оних који долазе великим корацима.

Парадоксално звучи али можда овај пораз и допринесе да се играчи тргну и да играма прате одличну организацију клуба. Нема сигурности, нема хемије, а приче о неуиграности, после четири месеца рада све мање пију воду јер да ли треба да се уиграва постава у којој су браћа Пијетловић, браћа Рашовић, Јакшић, Мандић, Влахопулос.

Да лидер првенства није у форми видело се и против Партизана. У оба сусрета силовит почетак. Против Партизана 4:0, Радничког 3:0 и онда падање. Тада вода уђе у уши, нервоза учини своје и потом тим попут Радничког, који осети крв, гризе до краја.

Нови Београд има све, тренера, играче, управу, стабилност. Недостаје игра закоју је почетка потребно време. Како ће Вујасиновић дићи састав из летаргије остаје да се види. Можда му зато и овај пораз помогне.

На крају, одличан турнир, борбене утакмице, поједине врхунске појединачне представе и заслужен тријумф јединог клуба који на турниру није био из Београда.