Била је део блокерског тандема који је годинама бранио боје Србије и освајао одличја на највећим такмичењима. Богату ризницу Милене Рашић чини пет златних медаља, три сребрне и седам бронзаних.
Ни индивидуалних признања не мањка, па је тако на Олимпијским играма у Рију и на Светском првенству 2018. године проглашена за најбољег средњег блокера.
Искусна 31-годишња Раша, како је од миља зову, причу почиње првим сећањима која навиру када се присети свих резултата које је остварила током репрезентативне каријере.
- Прво што ми пада на памет је сјајна генерација која је нанизала све те успехе почевши од 2011. и Европског првенства у Београду. После је све то било боље из године у годину, закључно са овом.
После Олимпијских игара у Токију уследило је саопштење да по завршетку репрезентативног лета, први пут до сада, одбојка неће бити на првом месту Миленине листе приоритета.
- Одлучила сам да се посветим себи и да оснујем породицу. Мислим да ми је и тело већ давало знаке да ми је потребна пауза. Доста људи то не зна, али иде се из повреде у повреду, па је време да се и тело и глава одморе од спорта, тренинга и свега што иде са тим. Мислим да је време да се да шанса неким млађим девојкама, да се прави нова генерација која ће, надам се, бити успешна исто као и ми.
Последњу утакмицу одиграла је против Италије у финалу Европског првенства одржаног у Београду ове године. Као сурови професионалац није дозволила да мисли одлутају ка ономе што долази после последњег судијског звиждука.
- Трудила сам се да не размишљам да ми је то последња утакмица, јер сигурно не би било то то и вероватно бих пружила најгору партију у животу. Та размишљања сам оставила са стране, ван терена и фокусирала сам се на то што нас је чекало у финалу. На крају, могло је да буде за нијансу боље и да освојимо злато, али са друге стране знам да смо дале све од себе на тој утакмици. Свесне смо да су сви очекивали злато поготово што смо играле на нашем терену, али могу да кажем да сам задовољна и да је то велики успех.
Навијачи су пружали безрезервну подршку државном тиму током читавог Првенства, а у финалу је са 20.565 гледалаца оборен рекорд када је реч о посети одбојкашке утакмице дама. Публика често зна да буде седми играч на терену, али борба код куће са собом носи и већу дозу одговорности.
- Свакако је леп осећај играти пред својом публиком, имаш тај залет и мотивацију, поготово што је то у овом случају било пред више од 20.000 људи. То је заиста нешто невероватно и не дешава се тако често, поготово у одбојци. Са друге стране, сигурно је да постоји притисак који је и нормалан уз све то. Имаш жељу да даш сто одсто себе пред својим људима. Као велики професионалци, успевамо да оставимо тај терет са стране.
Београд је био домаћин најбољим екипама Старог континента у два наврата – 2011. и 2021. године. Србија је први пут у историји подигла пехар победом над Немачком у Пиониру, док је овог лета била вицешампион. Сјај освојених одличја прави разлику између ових првенстава, али Милена не крије захвалност за подршку коју ће памити заувек.
- У оба случаја је било невероватно, нешто што се речима не може описати. Сам тај амбијент и атмосфера и у Пиониру и после у Арени је сигурно нешто што ће остати за живота. Хвала свим људима који су нас бодрили и тада и сада. Надам се да смо им приредили и забаву и да су уживали у ономе што смо показале на терену.
Са 19 година стигао је позив селектора Зорана Терзића да се прикључи репрезентацији. Све што је уследило права је одбојкашка бајка.
- Тачно након последње генерације са јуниорском екипом када смо одиграле Европско првенство 2009. године, саопштили су ми да ћу се придружити сениорској репрезентацији. Није ми било свеједно, јер сам девојке које су играле у том тренутку и самог Терзића гледала само на телевизији, мало сам се уплашила да нећу бити довољно добра да ту и останем. Све девојке су ме прихватиле као млађу сестру. Терза ми је доста помогао у тим тренуцима, па ми није требало пуно да се прилагодим свему и постанем део екипе.
Исте године дебитовала је на Европског првенству у Пољској и у потпуности оправдала поверење тренера. Као најважније особине које играч мора да поседује да би био успешан издваја:
- Мораш да будеш вредан, радиш на тренингу и да, пре свега, слушаш тренера. Све критике мораш да послушаш и да не схватиш лично. Тренери мисле само најбоље за тебе и покушавају да ти помогну да напредујеш у одбојци, али и генерално у одрастању као човек. Не смеш да будеш лењ никако, мораш да се посветиш томе што радиш. Кад уђеш у салу мораш да заборавиш све што је ван терена и да се фокусираш само на одбојку и чињеницу да ћеш кроз те тренинге да напредујеш и постанеш оно што си желео.
Зоран Терзић исписао је историју женске одбојке у Србији у протеклих 20 година. Милена истиче да је поред одбојкашког знања, током 13 година сарадње са њим стасала и као личност.
- Терза се води као један од тренера поред ког сам заиста доста научила и могу да кажем малтене све што се тиче одбојке, али и живота и понашања ван терена. Расла сам уз њега, учила одбојкашке кораке, напредовала из тренинга у тренинг, године у годину. Захвална сам му на свему што је урадио за мене.
Одбојку је почела да тренира у Шумадији из Аранђеловца, а током година овај спорт временом је стицао велику популарност широм света и све је више квалитетних играча који доносе промене.
- Када играш и не осетиш драстичну разлику. Међутим, када мало размислиш, заиста су велике промене. Од самог играња и система 5-1, који је заменио некадашњи 4-2 до неких правила у одбојци, разлике у сервису. Игра се доста брже, мислим да је и одбрана сама по себи напредовала па поени знају да потрају дуже, „рели” се све чешће види на терену. Због тога је мени као средњем блокеру теже да читам игру. У последње време има и врхунских дизача које није тако лако прочитати, потребан је максималан фокус, мислим да је раније било доста једноставније.
ЗА ТАЈ ОСЕЋАЈ СЕ БОРИШ
После опроштајне утакмице, бројни навијачи на друштвеним мрежама исказивали су велику захвалност за све што је урадила протеклих година. Тада је постала свесна колики је траг оставила и да ће бити упамћена као један од најбољих играча у историји.
- Било је јако лепо прочитати све те коментаре и објаве. Почаствована сам и захвална да имам осећај да сам заправо урадила нешто за ових 13 година у репрезентацији, да ме је доста људи запамтило по мојим играма. За то се бориш кроз целу каријеру.
ЈЕДИНСТВО ИЗНЕНАДИЛО
Ко је оставио посебан утисак на Вас у досадашњем делу домаћег такмичења?
- Екипа која ме је и те како пријатно изненадила је Јединство из Старе Пазове, генерално су можда једна од најмлађих у Лиги. Пре свега, свака част и Јову Цаковићу који је скоцкао екипу која јако лепо игра одбојку, са друге стране то су све младе девојке које немају превеликог искуства, а опет су прве на табели.
Не може да издвоји посебан тренутак из ког је порасла. Као прави шампион, на сваком мечу је проналазила мотив за напредак, окретала се следећем поену и трудила се да буде боља.
- На сваком тренингу и утакмици имаш тренутак када се осетиш лоше или чак много добро. Са друге стране, спорт се своди на то да је ту следећа акција, следећи поен. Кроз године искуства мораш да научиш да треба да се вратиш у ритам, да заборавиш на то што се десило раније и да се фокусираш на следећи сервис или шта год да следи. Не зависи цела утакмица од једног твог потеза, што током година научиш.
Одлика великих људи је да не раде увек оно што желе већ оно што морају.
- Дешавало ми се милион пута да ме мрзи да кренем на тренинг, спакујем торбу и уђем у салу. Међутим, када уђеш на терен, осетиш потребу да се усавршиш на још неки начин и сва та мрзовоља прође сама од себе. Док не крене загревање, траје и то „ јао не могу да тренирам”, али после неког времена нестане и желиш да одрадиш тренинг како треба.
Весела по природи, на терену увек делује предано, неко би рекао на моменте и љуто. Не дозвољава да је било шта поред аут-линије поремети и у томе види један од кључних фактора за успех.
- Ко ме не познаје, каже да сам мргуд. Мислим да је то, као што кажете, само фокус у игри. Трудим се да не примећујем ништа осим терена, а то изражавам лицем, па се види да сам намрштена. Ако уђеш на терен без имало концентрације, претпостављам да то не би личило ни на шта. Фокус је један од битнијих фактора у спорту, стиче се са искуством и у интеракцији са другим играчима.
Током каријере била је тешко савладива препрека на мрежи за бројне нападаче. Истиче чији је смеч било најтеже зауставити, а чији блок надмудрити.
- У последње време је најтеже изблокирати Паолу Егону. Има врло чудан тајминг у нападу и тешко је поставити блок против ње. Када је реч о томе кога је најтеже проћи, прва која ми пада на памет је легендарна Маја Пољак. Са њом сам имала проблема да направим поен када се нађе на мрежи.
Стефана Вељковић се такође опростила од репрезентације овог лета, а Милена не страхује за будућност државног тима на средини мреже.
- Имам осећај да смо одувек имали добре средње блокере, на тој позицији смо увек били попуњени. Верујем да ће нове генерације, почевши од Хене Куртагић, кроз рад и усавршавање доћи до тог нивоа да буду сјајни блокери.
Верује да ће наследнице поновити успехе њене генерације, али наглашава да то не треба очекивати већ у првој сезони.
- Биће им потребан упоран рад, да играју заједно неколико година, па се надам да ћемо опет видети сјајне девојке на терену које ће нас обрадовати на такмичењима. Најискреније се надам да ће то бити што пре.
Одбојка је у експанзији последњих година, а томе највише доприносе резултати репрезентација на великим такмичењима.
- Након сваког успеха који смо направиле, доста нових девојчица се пријавило у школе одбојке. Популарност одбојке је почела да расте у Србији и надам се да ће се то наставити. Одбојка је диван спорт кроз који ради цело тело, доста научиш, упознаш много нових људи, пропутујеш свет. Саветујем им да бар пробају да се баве одбојком.
Није рекла збогом клупској одбојци, али још увек не зна када ће се вратити на терен.
- Не размишљам тренутно о повратку. Најавила сам га, а да ли ће то бити за годину, две или три, не зависи од мене. Прво желим да се посветим овоме због чега сам и престала да тренирам одбојку, а то свакако не желим да планирам, кад се деси деси се.
Чије утакмице волите да испратите у Суперлиги Србије?
- Највише волим да гледам Црвену звезду када игра против бољих екипа попут Лајковца, ТЕНТА, Јединства. У Црвеној звезди ми игра кума Ана Лазаревић и Боша, некадашња цимерка, па те дерби утакмице у српској лиги волим да погледам и то ми је занимација када је реч о одбојци у последње време.
Јелку је окитила већ почетком новембра, а сјај који овај период године носи чини је веома срећном. Док се бројни божићни филмови смењују на телевизији, замислила је и своју новогодишњу жељу:
- Новогодишња жеља ми је, као и сваке, да породица буде здрава и волела бих да се у следећој години остварим као мајка.
У новогодишњој честитки има поруку за одбојкашку јавност и све читаоце Спортског журнала:
- Желела бих да им се оствари све што су зацртали, да им свака жеља постане реалност, да буду што успешнији у томе што ће кренути да раде од ове 2022. године – рекла је Рашићева.
АКО ТИ ЈЕ ЛЕПО ВАН ТЕРЕНА, НА ТЕРЕНУ ЋЕ ТИ БИТИ ЈОШ ЛЕПШЕ
Свако такмичење има посебну драж, али Милена издваја оно на које би се одмах вратила:
- Сигурно су то Олимпијске игре у Рију. Њих ћу памтити до краја живота, пре свега због дружења са српским спортистима. Заиста смо се спријатељили, навијали смо једни за друге. У том тренутку није било Ковида, тако да смо могли и да се међусобно подржавамо. Ако је теби лепо ван терена, на терену ће ти бити још лепше сигурно. Сви смо били срећни, што се видело по медаљама које смо освојили те године. То је доживљај који ће ми сигурно остати у сећању и првог ког се сетим када кажете репрезентација.
У ЗЕМЉИ ИЗЛАЗЕЋЕГ СУНЦА
Милена, као и целокупна репрезентација Србије, има велику подршку у Јапану. Као разлог томе наводи темперамент који краси наше играче и непосредност, а такође узвраћа захвалношћу за љубав коју осећа сваки пут када игра у земљи далеког истока.
- Мислим да је то пре свега зато што смо дружељубив народ, духовит, волимо да дајемо до знања колико нам значи њихова подршка. Са нама увек могу да се упознају, сликају, насмеју. Људи у Јапану су нас увек примили раширених руку, заиста смо им захвални на томе. Увек се осећамо лепо. Пре Олимпијских игара у Токију ишли смо на припреме у Хофу, а они су поставили наше билборде по граду. Заиста нам пуно значи њихова подршка и ништа нам не фали од услова када одемо да тренирамо тамо.
ЗАШТО СИ СЕРВИРАЛА АС У ПОЛУФИНАЛУ?
Турска се годинама уназад бори са репрезентацијом Србије за најсјајнија одличја и редован је противник на свим великим такмичењима. Када је заиграла за један од најуспешнијих тимова у светској клупској историји, навијачи су је дочекали са осмехом, али имали су и питање за трофејног средњег блокера.
- Прве године ми је доста људи пришло и рекло - зашто си сервирала ас сервис у петом сету полуфинала 2011. године? Одговорила сам - људи,само сам молила Бога да та лопта пређе мрежу. Тресла сам се и десило се да сам имала толико среће да се лопта одбије од сајлу и направила сам ас. Верујте ми није то било ништа намерно. Са друге стране, драго ми је да је Србија победила и отишла у финале. Они крену да се смеју јер не верују да неко ко игра у репрезентацији може да се тресе на сервис линији, поготово у тако битном моменту.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
