Неуништива Сара Гаровић

Играчица године у избору „Спортског журнала“, водећа рукометашица АРКУС лиге, најбоља у редовима Бекамента, Сара Гаровић проживљава можда и најлепше спортске тренутке.

Сјајна играчица је имала веома турбулентну каријеру, препуну успона и падова, а иако има само 27 година, поједине ситуације би могле да се подведу под рубрику „веровали или не”.

- Било је ту свега и свачега, преживела сам доста тога, али сам некако успевала да се увек издигнем из ситуације и наставим даље. Повреде, неправде, лажи, манипулације, депортовање, до чињенице да постајем самохрана мајка...  И ништа ме није уништило – рекла је искрено, без трунке премишљања Сара Гаровић, девојка која је обележила претходну годину у женском српском рукомету.

После свега, играте најбољу сезону у каријери?

- Најбоља сезона икада, тако резултати показују, али искрено знам да је могло доста боље да буде. Међутим, повреде и корона по други пут су ме мало спречили да будем још боља. Имала сам паузе и нисам могла да дам сто одсто себе.

По свему судећи Аранђеловац вам прија?

- Лепо ми је овде, снашла сам се добро, људи у граду и клубу су супер. Истина, имамо доста са проблема на тренинзима, већина девојака су мајке, имају доста обавеза и ван терена, али тренер Саша Бошковић прави добар баланс, даје нам доста простора, да све некако уклопимо. За сада све то добро функционише.

А све је почело случајно пре петнаестак година?

- Отишла сам на рукомет јер није било довољно играчица за неко такмичење. Реч је о клубу Врчин Авали, а онда ме приметио Миомир Васић и позвао да озбиљније почнем са овим спортом. Отишла сам у Вождовац, ту сам провела три, четири године, стекла пријатеље и то ми је, за сада, најлепши део каријере. После сам заиграла за први тим, прешла у Раднички, потом Инђију, Јуниор, а онда је уследио одлазак у иностранство.

И, рекло би се да је за тај део спортског живота пакао мала реч?

- Отишла сам млада, са непуних деветнаест година, без „леђа” и подршке. Пошто Србија није чланица Европске уније, клуб није хтео да ме пријави због већег пореза. Играла сам три месеца тамо, а онда су ми рекли да се вратим кући на три месеца, па опет дођем. Све ми је било ненормално и тешко, али шта сам ја знала, слушала сам шта ми кажу.

Сара Гаровић у даху наставља:

- На крају се десило да су ме депортовали из Немачке! Путовала сам преко Берлина, јер сам играла на северу Пољске и кад сам слетела су ме практично ухапсили. Људи из клуба нису желели да се јаве и објасне ситуацији. С друге стране, наш Савез није хтео да пошље званичан мејл пољској федерацији. И тако су ме вратили назад.

Али Вашим мукама ту није био крај?

- Један човек, близак Савезу, је узео све моје папире које сам имала и рекао да ће он све да среди и да ми помогне да тужим Пољаке за све што су ми урадили. Међутим, он се није јављао и ја сам га после неколико дана позвала да би он рекао како је изгубио све моје папире... Мени се тада поново срушио свет, нисам знала шта да радим, остала сам без ичега, без могућности да узмем оно што ми припада.

Шта се потом десило?

- Престала сам да играм, нисам више имала снаге. Онда сам у међувремену постала мајка. После тога сам схватила да је рукомет мој живот и одлучила сам да се вратим. Отишла сам у ОРК Београд, а ту је кренуо нови круг пакла за мене, јер сам схватила да клуб не функционише на исправан начин, да немам осигурање, да ништа није како треба. Укинули су ми лиценцу, рекли да се не правим превише паметна јер имам сина... И, повукла сам се...

Одлазак у Медицинар после тога је био пун погодак?

- Тамо сам ушла у форму, а то је пратио Саша Бошковић и пред крај полусезоне је дошао да преговара са мном. После неколико састанака постигли смо договор и ето ме у Бекаменту, са којим смо смо у суботу направили велики корак ка полуфиналу ЕХФ купа, победом у првом мечу против Дунајске Стреде.

(ЦЕО ТЕКСТ можете да прочитате у данашњем штампаном или ПДФ издању Журнала)