Neuništiva Sara Garović

Igračica godine u izboru „Sportskog žurnala“, vodeća rukometašica ARKUS lige, najbolja u redovima Bekamenta, Sara Garović proživljava možda i najlepše sportske trenutke.

Sjajna igračica je imala veoma turbulentnu karijeru, prepunu uspona i padova, a iako ima samo 27 godina, pojedine situacije bi mogle da se podvedu pod rubriku „verovali ili ne”.

- Bilo je tu svega i svačega, preživela sam dosta toga, ali sam nekako uspevala da se uvek izdignem iz situacije i nastavim dalje. Povrede, nepravde, laži, manipulacije, deportovanje, do činjenice da postajem samohrana majka...  I ništa me nije uništilo – rekla je iskreno, bez trunke premišljanja Sara Garović, devojka koja je obeležila prethodnu godinu u ženskom srpskom rukometu.

Posle svega, igrate najbolju sezonu u karijeri?

- Najbolja sezona ikada, tako rezultati pokazuju, ali iskreno znam da je moglo dosta bolje da bude. Međutim, povrede i korona po drugi put su me malo sprečili da budem još bolja. Imala sam pauze i nisam mogla da dam sto odsto sebe.

Po svemu sudeći Aranđelovac vam prija?

- Lepo mi je ovde, snašla sam se dobro, ljudi u gradu i klubu su super. Istina, imamo dosta sa problema na treninzima, većina devojaka su majke, imaju dosta obaveza i van terena, ali trener Saša Bošković pravi dobar balans, daje nam dosta prostora, da sve nekako uklopimo. Za sada sve to dobro funkcioniše.

A sve je počelo slučajno pre petnaestak godina?

- Otišla sam na rukomet jer nije bilo dovoljno igračica za neko takmičenje. Reč je o klubu Vrčin Avali, a onda me primetio Miomir Vasić i pozvao da ozbiljnije počnem sa ovim sportom. Otišla sam u Voždovac, tu sam provela tri, četiri godine, stekla prijatelje i to mi je, za sada, najlepši deo karijere. Posle sam zaigrala za prvi tim, prešla u Radnički, potom Inđiju, Junior, a onda je usledio odlazak u inostranstvo.

I, reklo bi se da je za taj deo sportskog života pakao mala reč?

- Otišla sam mlada, sa nepunih devetnaest godina, bez „leđa” i podrške. Pošto Srbija nije članica Evropske unije, klub nije hteo da me prijavi zbog većeg poreza. Igrala sam tri meseca tamo, a onda su mi rekli da se vratim kući na tri meseca, pa opet dođem. Sve mi je bilo nenormalno i teško, ali šta sam ja znala, slušala sam šta mi kažu.

Sara Garović u dahu nastavlja:

- Na kraju se desilo da su me deportovali iz Nemačke! Putovala sam preko Berlina, jer sam igrala na severu Poljske i kad sam sletela su me praktično uhapsili. Ljudi iz kluba nisu želeli da se jave i objasne situaciji. S druge strane, naš Savez nije hteo da pošlje zvaničan mejl poljskoj federaciji. I tako su me vratili nazad.

Ali Vašim mukama tu nije bio kraj?

- Jedan čovek, blizak Savezu, je uzeo sve moje papire koje sam imala i rekao da će on sve da sredi i da mi pomogne da tužim Poljake za sve što su mi uradili. Međutim, on se nije javljao i ja sam ga posle nekoliko dana pozvala da bi on rekao kako je izgubio sve moje papire... Meni se tada ponovo srušio svet, nisam znala šta da radim, ostala sam bez ičega, bez mogućnosti da uzmem ono što mi pripada.

Šta se potom desilo?

- Prestala sam da igram, nisam više imala snage. Onda sam u međuvremenu postala majka. Posle toga sam shvatila da je rukomet moj život i odlučila sam da se vratim. Otišla sam u ORK Beograd, a tu je krenuo novi krug pakla za mene, jer sam shvatila da klub ne funkcioniše na ispravan način, da nemam osiguranje, da ništa nije kako treba. Ukinuli su mi licencu, rekli da se ne pravim previše pametna jer imam sina... I, povukla sam se...

Odlazak u Medicinar posle toga je bio pun pogodak?

- Tamo sam ušla u formu, a to je pratio Saša Bošković i pred kraj polusezone je došao da pregovara sa mnom. Posle nekoliko sastanaka postigli smo dogovor i eto me u Bekamentu, sa kojim smo smo u subotu napravili veliki korak ka polufinalu EHF kupa, pobedom u prvom meču protiv Dunajske Strede.

(CEO TEKST možete da pročitate u današnjem štampanom ili PDF izdanju Žurnala)