Одлазак Данила Шотре, великана меког срца и оштрог пера

Пише: Предраг Сарић

Кошарка и новинарство су јуче остали без Данила Шотре, барда писане речи, легенде Спортског журнала и Спорта. Човека који је волео спорт и живео за њега још од дана кад се као дечак заљубио у магичну игру гледајући утакмице на Калишу.

Прст судбине је хтео да се упокоји двадесет дана пре 80. рођендана, у дану кад се играло финале Купа Радивоја Кораћа, савременика и пријатеља о ком је писао у Спорту.

У истом дану славило се име једног, а туговало за другим великаном који је кошарку свима чинио још лепшом, одсликавајући њену магију попут величанствених слика велемајстора с кичицом.

Набрајање великих такмичења са којих је извештавао, интервјуа са великанима наше и светске кошарке, светских ексклузива попут оне да је „Дивац дошао у Звезду” не би осликало Шотрину величину, као неке свакодневне, наизглед мале ствари које живот и нашу професију, чине величанственим позивом.

Попут суботње вечери у Журналу, кошнице у којој од оснивања нашег листа ври. Тада је, знало се, у кошаркашку рубрику долазио Шолетов специјални одред за прикупљање извештаја свих лига, од елитне до најниже.

Ако би из неког краја земље каснио извештај, читалац није смео да буде ускраћен за резултат. Шоле је имао бројеве телефона свих портирница у дворанама и проналазио би информацију, чак и кад би сви други одустали. Одлазио је тек око поноћи кад би све било на свом месту.

Или тога да је сутрадан сат могао да се навије по Шолету. Сваке недеље долазио је у редакцију око 13 часова. Узео би Журнал, пажљиво издвојио извештаје који су ушли само у београдско издање, сложио шпигл у техничкој редакцији како „провинција” не би била ускраћена.

Кад би то завршио из прве фиоке вадио је роковник у коме су били сви, ама баш сви телефонски бројеви личности које су нешто значиле у кошаркашком свету, врхунских тренера, играча, делегата, судија...

И онда је почињала серија разговора. Обично од Шпаније, где су му „дописници” Ранко и Зага Жеравица или Влада и Гоца Станковић читали извештаје и стрелце АЦБ лиге, преко Удина и Милана одакле су Дражен Далипагић и Зоран Јевтовић из Газете јављали шта се тог викенда дешавало у Италији...

Следила је конекција са Грчком и тамошњим доајенима Скунтисом, Сиригосом, Љаносом; па Немачком, Израелом, све до Хрватске, Словеније, закључно са Гораном Радоњићем у Француској.

Кад би све прикупио, узео би шлајфне и одлазио да диктира извештаје Дина Соларија, Дагмара Шредера, Хозе Рамон Рамоса, Доналда Шортера и Шарла Депреа...

Ако је у дактило бироу била гужва вадио би своју наранџасту Унис писаћу машину и почињао да куца све док у тексту не би био и најмањи детаљ, описан по његовим нормама, за многе недодирљивим.

У спознаји свих кошаркашких заљубљеника Дино, Шарл, Дагмар и остали су били светске новинарчине које су свима отварале прозор у свет, претече данашњег протока информација на Твитеру и веб планети.

Занимљиво, њихове вести биле су брже, извештаји прецизнији, а приче маштовитије од ових савремених, често сувопарних и огољених.

Само је мали број повлашћених знао да је иза тог ешалона светских новинара био наш Шоле, људина дечје душе, емотивац чију су топлину и ширину могли да виде само привилеговани, они који су свакодневно сарађивали са њим. Зато су јуче сузе лиле.

Шотрино перо било је оштро. Није се либио ни да се супротстави и најближим пријатељима, критикује сваку појаву, посебно кад би наслутио да је реч о „замешатељству”, како је волео да каже.

Био је оштар, чак и по цену да неко време, са онима које је критиковао, буде на дистанци. Која би се временом смањивала, јер сви су знали да је његова „жаока” била конструктивна, да је био у праву и да је све то чинио за добробит кошарке.

Оштрицу је можда највише осетила једна од величанствених Партизанових генерација која је на крају дошла до фајнал-фора.

Знајући колико вреде, у данима кад то нису резултатима показивали, Шотра их је маниром строгог професора из недеље у недељу оштрим текстовима мотивисао да докажу квалитет у који никад није сумњао. Што су му касније и признали.

Навику да ствари представи онаквима какве јесу стекао је од Миодрага Соколовића, пионира кошарке у Југославији, са којим је годинама сарађивао у Спорту. У том листу се изградио у барда кошаркашког новинарства, стекао знање и умеће које је касније преносио на млађе генерације.

Био је човек кошарке и ватерпола, у ком је био одличан судија. Са пиштаљком је као и са пером одлуке доносио ни по бабу ни по стричевима. Био је међутим, врстан зналац и свих других дисциплина, знао је „у прсте” зимске спортове, атлетику, тенис, стрељаштво...

Упокојио се на свету недељу, у којој би као и свим претходним „путовао” Европом и гледао преносе кошаркашких утакмица.

Нажалост финални мечеви куп такмичења у којима су играли његови Реал, Барса, Ефес, Фенер, Милано, Олимпијакос, Панатинаикос..., Партизан и Звезда први пут су одиграни без Шотре.