Odlazak Danila Šotre, velikana mekog srca i oštrog pera

Piše: Predrag Sarić

Košarka i novinarstvo su juče ostali bez Danila Šotre, barda pisane reči, legende Sportskog žurnala i Sporta. Čoveka koji je voleo sport i živeo za njega još od dana kad se kao dečak zaljubio u magičnu igru gledajući utakmice na Kališu.

Prst sudbine je hteo da se upokoji dvadeset dana pre 80. rođendana, u danu kad se igralo finale Kupa Radivoja Koraća, savremenika i prijatelja o kom je pisao u Sportu.

U istom danu slavilo se ime jednog, a tugovalo za drugim velikanom koji je košarku svima činio još lepšom, odslikavajući njenu magiju poput veličanstvenih slika velemajstora s kičicom.

Nabrajanje velikih takmičenja sa kojih je izveštavao, intervjua sa velikanima naše i svetske košarke, svetskih ekskluziva poput one da je „Divac došao u Zvezdu” ne bi oslikalo Šotrinu veličinu, kao neke svakodnevne, naizgled male stvari koje život i našu profesiju, čine veličanstvenim pozivom.

Poput subotnje večeri u Žurnalu, košnice u kojoj od osnivanja našeg lista vri. Tada je, znalo se, u košarkašku rubriku dolazio Šoletov specijalni odred za prikupljanje izveštaja svih liga, od elitne do najniže.

Ako bi iz nekog kraja zemlje kasnio izveštaj, čitalac nije smeo da bude uskraćen za rezultat. Šole je imao brojeve telefona svih portirnica u dvoranama i pronalazio bi informaciju, čak i kad bi svi drugi odustali. Odlazio je tek oko ponoći kad bi sve bilo na svom mestu.

Ili toga da je sutradan sat mogao da se navije po Šoletu. Svake nedelje dolazio je u redakciju oko 13 časova. Uzeo bi Žurnal, pažljivo izdvojio izveštaje koji su ušli samo u beogradsko izdanje, složio špigl u tehničkoj redakciji kako „provincija” ne bi bila uskraćena.

Kad bi to završio iz prve fioke vadio je rokovnik u kome su bili svi, ama baš svi telefonski brojevi ličnosti koje su nešto značile u košarkaškom svetu, vrhunskih trenera, igrača, delegata, sudija...

I onda je počinjala serija razgovora. Obično od Španije, gde su mu „dopisnici” Ranko i Zaga Žeravica ili Vlada i Goca Stanković čitali izveštaje i strelce ACB lige, preko Udina i Milana odakle su Dražen Dalipagić i Zoran Jevtović iz Gazete javljali šta se tog vikenda dešavalo u Italiji...

Sledila je konekcija sa Grčkom i tamošnjim doajenima Skuntisom, Sirigosom, Ljanosom; pa Nemačkom, Izraelom, sve do Hrvatske, Slovenije, zaključno sa Goranom Radonjićem u Francuskoj.

Kad bi sve prikupio, uzeo bi šlajfne i odlazio da diktira izveštaje Dina Solarija, Dagmara Šredera, Hoze Ramon Ramosa, Donalda Šortera i Šarla Deprea...

Ako je u daktilo birou bila gužva vadio bi svoju narandžastu Unis pisaću mašinu i počinjao da kuca sve dok u tekstu ne bi bio i najmanji detalj, opisan po njegovim normama, za mnoge nedodirljivim.

U spoznaji svih košarkaških zaljubljenika Dino, Šarl, Dagmar i ostali su bili svetske novinarčine koje su svima otvarale prozor u svet, preteče današnjeg protoka informacija na Tviteru i veb planeti.

Zanimljivo, njihove vesti bile su brže, izveštaji precizniji, a priče maštovitije od ovih savremenih, često suvoparnih i ogoljenih.

Samo je mali broj povlašćenih znao da je iza tog ešalona svetskih novinara bio naš Šole, ljudina dečje duše, emotivac čiju su toplinu i širinu mogli da vide samo privilegovani, oni koji su svakodnevno sarađivali sa njim. Zato su juče suze lile.

Šotrino pero bilo je oštro. Nije se libio ni da se suprotstavi i najbližim prijateljima, kritikuje svaku pojavu, posebno kad bi naslutio da je reč o „zamešateljstvu”, kako je voleo da kaže.

Bio je oštar, čak i po cenu da neko vreme, sa onima koje je kritikovao, bude na distanci. Koja bi se vremenom smanjivala, jer svi su znali da je njegova „žaoka” bila konstruktivna, da je bio u pravu i da je sve to činio za dobrobit košarke.

Oštricu je možda najviše osetila jedna od veličanstvenih Partizanovih generacija koja je na kraju došla do fajnal-fora.

Znajući koliko vrede, u danima kad to nisu rezultatima pokazivali, Šotra ih je manirom strogog profesora iz nedelje u nedelju oštrim tekstovima motivisao da dokažu kvalitet u koji nikad nije sumnjao. Što su mu kasnije i priznali.

Naviku da stvari predstavi onakvima kakve jesu stekao je od Miodraga Sokolovića, pionira košarke u Jugoslaviji, sa kojim je godinama sarađivao u Sportu. U tom listu se izgradio u barda košarkaškog novinarstva, stekao znanje i umeće koje je kasnije prenosio na mlađe generacije.

Bio je čovek košarke i vaterpola, u kom je bio odličan sudija. Sa pištaljkom je kao i sa perom odluke donosio ni po babu ni po stričevima. Bio je međutim, vrstan znalac i svih drugih disciplina, znao je „u prste” zimske sportove, atletiku, tenis, streljaštvo...

Upokojio se na svetu nedelju, u kojoj bi kao i svim prethodnim „putovao” Evropom i gledao prenose košarkaških utakmica.

Nažalost finalni mečevi kup takmičenja u kojima su igrali njegovi Real, Barsa, Efes, Fener, Milano, Olimpijakos, Panatinaikos..., Partizan i Zvezda prvi put su odigrani bez Šotre.