OБРАЗ ИСПОД ЂОНА - ФИФА прекинула вишедеценијско скривање иза статуса неполитичке организације

ФИФА и УЕФА направиле су опасан преседан. Често су посезали за избацивањем клубова и репрезентација из такмичења и много пута су то чинили уз образложење да је политика умешала прсте у фудбал. У случају суспензије ФС Русије и избацивања клубова и репрезентација из такмичења светска и европска кућа фудбала поставили су се као креатори политичке воље.

Совјетски Савез је одбио да 21. новембра 1973. игра у Сантијагу против Чилеа реванш интерконтиненталног баража за пласман на Мондијал 1974.

Утакмица у Москви је завршена нерешено 0:0. Реванш је требало да буде игран на Националном стадиону у Чилеу. Совјетски Савез је одбио да пошаље репрезентацију у Сантијаго уз образложење да неће играти на стадиону на који је служио као затвор и губилиште 40.000 противника војне хунте предвођеном генералом Пиничеом који је у септембру 1973. преузео власт после, по званичној верзији, самоубиства социјачистичког председника Салвадора Аљендеа.

Совјети су поручили да „неће играти на стадиону чије су трибине натопљене крвљу“ и затражили су да утакмицу играју на неутралном терену. ФИФА је послала делегацију да провери стадион. Касније је откривено да је на Националном стадиону било око 7.000 страдалника које је војска пред долазак делегације ФИФА склонила и опрала крв са трибина.

ФИФА је закључила да Совјети могу да дођу у Чиле и дали им рок до 11. новембра 1973. да потврде долазак.

Совјетски Савез је остао доследан и одбио је да игра у Чилеу. ФИФА је избацила Совјете из квалификација и утакмицу регистровала резултатом 3:0 за Чиле. Чилеанци су били толико дрски да „одиграли“ утакмицу против СССР-а. Играчи и судије су изашли на терен, интониране су химне, а затим су Чилеанци одиграли један минут без противника. Прославили су постигнут гол и повукли се са терена.  Снимак „утакмице“ постављен је и на Јутјуб.

ФИФА није реаговала ни кад је 1976. у Аргентини извршен војни удар и државу преузела војна хунта. Почео је најмрачнији период у историји јужноамеричке државе, ни данас нису позната места гробова десетине хиљада Аргентинаца, али у Цириху се нису обазирали на политику. ФИФА је оставила Аргентини организацију Првенства света 1978. Иако је неколико репрезентација најављивало да ће бојкотовати Мондијал, сви су допутовали на шампионат.

Остало је, ипак, за сва времена да од домаћина поражени финалисти Холанђани нису изашли на церемонију доделе медаља, изражавајући тако бојкот према аргентинским властима.

ФИФА је 1966. године направила преседан у раду и на Конгресу у Лондону доделила организацију три светска првенства. Западној Немачкој је припао Мондијал 1974. Аргентина је добила СП 1978. Шпанија је изабрана за СП 1982.

ФИФА није имала проблем што је у то време Шпанијом владао фашистички диктатор Франциско Франко. Доделом Мондијала подржала је режим који је Шпанију увео у најмрачније доба после Инквизиције (15-19. век).

Франко је преминуо 1975. и Мондијал је одржан у Шпанији коју је ка демократским променама водио краљ Хуан Карлос. Како се сећају Франка у Шпанији су показали 2018. кад је променом Закона о историјском памћењу омогућено да посмртни остаци диктатора буду измештени из Меморијалног центра жртава Грађанског рата 1936-39. и пренети у породичну гробницу у Мадриду. Влада је забранила да на ковчег буде положена шпанска застава.

У ФИФА није било ни помена о евентуалном одузимању организације СП 1994. Сједињеним Америчким Државама због инвазије на Ирак 1991. године, а ништа није поменуто ни 2002. после још једног напада САД на исту азијску државу. Последњих 20 година САД су један од најважнијих сарадника ФИФА. Пресудно су утицале да Ђани Инфантино постане председник, уместо Јозефа Блатера. Инфантино се одужио доделом СП 2026. заједничкој кандидатури САД, Канаде и Мексика. Потом се окренуо на исток и потрчао у загрљај Мохамеду бин Салману, баснословно богатом саудијском престолонаследнику, с којим кује планове о организацији СП сваке две године, светском првенству клубова са 24 клуба и светској Лиги нација.

У међувремену, да би свет стекао утисак да је фудбал изнад свега, ФИФА је почела да ствара слику да је неполитичка организација. Ћурак је толико окренут да је покушај било које државе да уведе ред у рад своје фудбалске органиузације сматран мешањем политике у спорт.

У последњих неколико година ФИФА је одмах објављивала суспензију земљама чији су државни органи загребали по раду ФС. Последњи примери су Зимбабве и Кенија. У обе земље власти су оптужиле фудбалске званичнике за корупцију. Одговор ФИФА био је суспензија из међународних такмичења због „мешања политике у фудбал“. 

Избацивање Русије из такмичења је са становишта ФИФА као организације и фудбала као спорта без преседана и одудара од свих досадашњих потеза руководеће гарнитуре. Цивилизацијски одговор на рат је једноставно дефинисати. У случају Русије немогуће је пронаћи фудбалски разлог за удаљавање из такмичења. ФС Русије, клубови, репрезентација, играчи, тренери и административци нису урадили ништа чиме би прекршили Статут ФИФА и Статут УЕФА и наудили фудбалској организацији. У документима нема ни слова које може да подржи одлуку о избацивању Русије.

У овом случају очигледно је да ФИФА и УЕФА постају инструмент политичког притиска чак и у случају племенитог циља, а то фудбалску организацију уводи у ново, неизвесно доба. Политичка неутралност више неће моћи да послужи као довољно добар изговор са изостанак реакције или ће, у најгорем случају, политичко опредељење бити довољно за оправдање одређених одлука.