СУСРЕТ ТРОФЕЈНИХ ГЕНЕРАЦИЈА ИЗ 1972. И 2012. - Историја која ће се увек памтити

Факултет за спорт Универзитета „Унион – Никола Тесла“ овог викенда окупља рукометну елиту са простора бивше Југославије. У сарадњи са специјализованијм рукометним порталом Балкан-Хандбалом организована је конференција „Рукометни разговори” на којој говоре нека од најеминентнијих, не само рукометних, већ и спортских имена на овим просторима.

Повод за овај рукометни скуп било је обележавање два велика јубилеја - 50 година од освајања злата наше селекције на Олимпијским играма у Минхену и десет година од јединог одличја мушке рукометне репрезентације Србије - сребра на Европском првенству у Београду.

На првом панелу, после деценије од највећег успеха мушког српског рукомета говорили су тадашњи репрезентативци: Растко Стојковић, Дарко Станић и Жарко Шешум.

- То је нешто што је обележило наше каријере. Ниједан успех са клубом не може да се мери са оним што урадите са репрезентацијом. Цела та прича, еуфорија, пуне трибине Арене, то остаје за цео живот. Ако правимо неку градацију, уз рођење деце, то су можда и најсрећнији тренуци у животу. Жао ми је што не може да се понови - истакао је Растко Стојковић.

Дарко Станић, који је после тог шампионата добио надимак министар одбране истакао је да су његове успомене и после десет година живе.

- За мене то и даље траје. Била је то нека посебна енергија, која нас је носила. Лично је остао жал што нисмо освојили злато. Имали смо у финалу Данце, али као да нас је мало потрошила та чувена утакмица против Хрватске. Нисмо успели да направимо последњи корак. Међутим, када је време прошло схватили смо да смо направили велику ствар - рекао је Станић.

Жарко Шешум је причао о притиску и великим очекивањима, јер се играло на домаћем терену.

- Боли ме што некада људи оспоравају ту медаљу, речима “да је било лако то урадити код куће”. Само ми знамо колико смо себе дали за тај успех. Имате много случајева кад домаће репрезентације нису стигле до медаље. Најважније је да је остао тај осећај среће и задовољства и то је нешто што нико не може да нам одузме - изјавио је Шешум.

После приче о европском сребру уследио је разговор о злату за Југославију на Олимпијским играма у Минхену 1972. године. Рукомет је тада први пут уврштен у програм највеће смотре светског спорта.

Екипу је са клупе преводио Владо Штенцл, док је Милан Лазаревић био проглашен за најбољег играча турнира. Управо су њих двојица причали о великом успеху, а пре почетка разговора добили су специјалне плакете које им је доделио Ђорђе Вишацки, генерални секретар Олимпијског комитета Србије.

- Лепо је што смо се окупили да обележимо успех из Минхена. Лепо је поново видети тадашње слике и снимке. Рукомет је у тим тренуцима био први спорт у Југославији, а ја сам имао задовољство да радим са сјајном групом играча, који су индивидуалне квалитете подредили колективу. Наш рукомет је био уметност и мислим да ће се по томе највише памтити наше злато - истакао је легендарни тренер Владо Штенцл.

Милан Лазаревић посебно је потенцирао заједништво у екипи.

- И поред свега што се десило распадом бивше земље, остали смо пријатељи. На припремама је тада било шест Срба, шест Хрвата и шест момака из Босне и Херцеговине. Право братство и јединство на делу. И само најбољи су могли да уђу у селекцију. Жао ми је што седморица из златне генерације више нису међу нама, али кроз оно што су остварили они су и даље итекако живи - констатовао је Лазаревић.