SUSRET TROFEJNIH GENERACIJA IZ 1972. I 2012. - Istorija koja će se uvek pamtiti

Fakultet za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla“ ovog vikenda okuplja rukometnu elitu sa prostora bivše Jugoslavije. U saradnji sa specijalizovanijm rukometnim portalom Balkan-Handbalom organizovana je konferencija „Rukometni razgovori” na kojoj govore neka od najeminentnijih, ne samo rukometnih, već i sportskih imena na ovim prostorima.

Povod za ovaj rukometni skup bilo je obeležavanje dva velika jubileja - 50 godina od osvajanja zlata naše selekcije na Olimpijskim igrama u Minhenu i deset godina od jedinog odličja muške rukometne reprezentacije Srbije - srebra na Evropskom prvenstvu u Beogradu.

Na prvom panelu, posle decenije od najvećeg uspeha muškog srpskog rukometa govorili su tadašnji reprezentativci: Rastko Stojković, Darko Stanić i Žarko Šešum.

- To je nešto što je obeležilo naše karijere. Nijedan uspeh sa klubom ne može da se meri sa onim što uradite sa reprezentacijom. Cela ta priča, euforija, pune tribine Arene, to ostaje za ceo život. Ako pravimo neku gradaciju, uz rođenje dece, to su možda i najsrećniji trenuci u životu. Žao mi je što ne može da se ponovi - istakao je Rastko Stojković.

Darko Stanić, koji je posle tog šampionata dobio nadimak ministar odbrane istakao je da su njegove uspomene i posle deset godina žive.

- Za mene to i dalje traje. Bila je to neka posebna energija, koja nas je nosila. Lično je ostao žal što nismo osvojili zlato. Imali smo u finalu Dance, ali kao da nas je malo potrošila ta čuvena utakmica protiv Hrvatske. Nismo uspeli da napravimo poslednji korak. Međutim, kada je vreme prošlo shvatili smo da smo napravili veliku stvar - rekao je Stanić.

Žarko Šešum je pričao o pritisku i velikim očekivanjima, jer se igralo na domaćem terenu.

- Boli me što nekada ljudi osporavaju tu medalju, rečima “da je bilo lako to uraditi kod kuće”. Samo mi znamo koliko smo sebe dali za taj uspeh. Imate mnogo slučajeva kad domaće reprezentacije nisu stigle do medalje. Najvažnije je da je ostao taj osećaj sreće i zadovoljstva i to je nešto što niko ne može da nam oduzme - izjavio je Šešum.

Posle priče o evropskom srebru usledio je razgovor o zlatu za Jugoslaviju na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. godine. Rukomet je tada prvi put uvršten u program najveće smotre svetskog sporta.

Ekipu je sa klupe prevodio Vlado Štencl, dok je Milan Lazarević bio proglašen za najboljeg igrača turnira. Upravo su njih dvojica pričali o velikom uspehu, a pre početka razgovora dobili su specijalne plakete koje im je dodelio Đorđe Višacki, generalni sekretar Olimpijskog komiteta Srbije.

- Lepo je što smo se okupili da obeležimo uspeh iz Minhena. Lepo je ponovo videti tadašnje slike i snimke. Rukomet je u tim trenucima bio prvi sport u Jugoslaviji, a ja sam imao zadovoljstvo da radim sa sjajnom grupom igrača, koji su individualne kvalitete podredili kolektivu. Naš rukomet je bio umetnost i mislim da će se po tome najviše pamtiti naše zlato - istakao je legendarni trener Vlado Štencl.

Milan Lazarević posebno je potencirao zajedništvo u ekipi.

- I pored svega što se desilo raspadom bivše zemlje, ostali smo prijatelji. Na pripremama je tada bilo šest Srba, šest Hrvata i šest momaka iz Bosne i Hercegovine. Pravo bratstvo i jedinstvo na delu. I samo najbolji su mogli da uđu u selekciju. Žao mi je što sedmorica iz zlatne generacije više nisu među nama, ali kroz ono što su ostvarili oni su i dalje itekako živi - konstatovao je Lazarević.