Келаифи и Бин Зајед предводе милијардере у европским фудбалским клубовима

За Журнал пише: Дејан Глушчевић

У европским фудбалским лигама се издваја два модела власништва:

• Приватно власништво,

• Јавно власништво

Више од 52 одсто клубова је у приватном власништву, најчешће као компаније са ограниченом одговорношћу или акционарска друштва, односно власништво једне особе. У једном тренутку неки од клубова су били излистани на европским берзама али је тај тренд заустављен. Тренутно је само девет клубова топ лига на берзама. У земљама као што су Белорусија (10 клубова), Казахстан (9 клубова) и Русија (8 клубова) клубови су јавно власништво и то најчешће као општински и државни ентитети.

Укупно су у Европи 273 (38 одсто) клуба приватна, 80 клубова су у страном власништву (11 одсто), 20 излистано на берзама (3 одсто), 46 клубова су под државном контролом (6 одсто) и 295 клубова су удружења грађана (41 одсто).

У Енглеској постоји правило да власници који имају више од 10 одсто учешћа у клубу не могу у другим клубовима бити власници више од 9,5 одсто. Такође, УЕФА има правило да се два клуба која имају истог власника не могу такмичити у истом такмичењу.

Популарност фудбала, све већа комерцијализација и глобализација посебно у домену телевизијских права и маркетинг права привукла је велики број улагача у европски фудбал. Током 2000-тих азијски, посебно кинески пословни људи и њихове корпорације су почели да купују клубове Премијер лиге, а затим су наставили са инвестирањем у италијанску серију А. China Media Capital (CMC) је купио 13 одсто удела у власништву Манчестер ситија за £265 милиона британских фунти на пример.

Други електронски кинески див Санинг група (енг. Sunning) је купио 68,55 одсто акција клуба, а већ 2021 године је постао први страни и први кинески власник који је освојио титулу првака Италије. У наставку је дата организациона шема власништва италијанског Интера из Милана.

Последњих година приметан је агресиван наступ америчког капитала, где богати појединци и инвестициони фондови купују најбоље европске клубове. У јавности су најпознатији арапски улагачи који су уложили огроман новац у Манчестер Сити и ПСЖ, а највећи улагач је саудијски принц који је купио Њукастл.

Европски клубови у духу све веће комерцијализације и глобализације су постали власништво богатих азијских пословних људи или њихових компанија. Богати пословни људи улажу лично или преко својих компанија, односно фондова у фудбалске клубове. Најпознатији улагачи су:

• Мансур бин Зајед (УАЕ) власник Манчестер ситија,  Мелбурна, Њујорк ситија, и акције у Јокахома Маринос, Атлетико Торку из Уругваја, Сичуан Џијуни из Кине и Мумбај ситију

• Винсент Тан (Малезија) је власник Кардиф Ситија

• Гуо Гуанчанг (Кина) власник Вулверхемптона

• Петер Лим (Сингапур) власник Валенсије

• Тони Фернандез (Малезија) власник Квинс Парк Ренџерса

• Насер Ал Келаифи (Катар) власник ПСЖ-а

• Принц Абдулах (Саудијска Арабија) власник Њукасла

• Шеик Абдулах бин Насир (Катар) власник Малаге

• Лаи Гуочан (Кина) власник Вест Бромвича

• Дан Јонги и Даи Ксију Ли (Кина) власници Рединга

• Шан Јин Донг (Кина) власник Интера из Милана

• Паул Суен (Кина) власник Бирмингема

Популарност фудбала у САД је повећало и број америчких инвеститора и власника у водећим европским клубовима:

Интересантно је да амерички пословни људи улажу и у друге фудбалске клубове. Тако на пример Џон Текстор је власник удела у Олимпику из Лиона, али је истовремено и власник у бразилском Ботафагу, белгијском Моленбеку и премијер лигашу Кристал Паласу.

Азијске лиге су засноване на моделу спортског резултата у напредовању кроз ранг такмичења и још само у америчкој МЛС има модел лиге са 28 тимова (25 из САД и 3 из Канаде) затвореног типа у којима нема испадања из лиге. Сви клубови су власници акција лиге где тимови и играчи имају уговор са лигом која контролоше приходе и трошкове и дели зараду по оствареним параметрима. Остљена је могућност приватним инвеститорима и власницима клубова да улажу у развој играча кроз своје фудбалске академије, потписују посебно маркетиншке уговоре кроз Soccer United Marketing и имају право да продају клупске дресове и реплике клуба.

Тренутно постоји 30 инвеститора/власника који управљају клубовима МСЛ-а и тај модел би такође требао бити размотрен од највећих азијских земаља са великом популацијом.

Власници фудбалских клубова у Кини су приватни инвеститори, било индивидуално кроз сопствене компаније или фондове или у сарадњи са државним компанијама.

У Јужној Кореји професионална К-лига јед део фудбалског савеза који независно послује и има своју организацију. Власништво у клубовима се дели на два модела:

• Клубови који су власништво компанија

• Клубови који су друштвено власништво (градови, локалне заједнице + индивудуалци и локалне компаније)

• Један војни клуб  (Сангју Сангму)

Клубови који су власништво компанија (најпозантији је Јеонбук Хјундаи Моторс) су део буџета и финасирани су од стране корпорација у сврху маркетинга и промоције.

Клубови који су власништво друштвених заједница се финансирају из градских или локалних буџета и приватних лица, односно компанија.

Један клуб директно финансира министарство одбране Кореје и ту треба напоменти да у Јужној Кореји служење војног рока је обавеза сваког мушкарца.

Јапанска Џеј лига је формирана 1993. године. Готово све веће јапанске компаније су препознале свој интерес улагања у јапански фудбал и клубове (Тојота, Кавасаки, Куоцера, Нисан, Панасоник итд.). Тојота је власник фудбалског клуба Нагоја Грампус Ејт и још 11 спортских тимова. Власник Гамба Осака је Мацушита корпорација – Панасоник, Џеф Јунајтеда Фуџи електрик, Санфрис Хирошима Тојо гуме, Урава Ред Дајмонда Мицубиши, Јокахома Маринос авио компанија Ол Нипон Ервејз, Јубило Ијавата Јамаха мотор компани итд. Иако је по правилнику дозвољено страно приватно власништво постоје одређене формалне препреке за стране инвеститоре (не више од 15 одсто удела и начин гласања 3 домаћа гласа према једном гласу страног власника).