ВРЕМЕПЛОВ – Раде Залад: Срце заувек у Хумској

Некада изванредни чувар мреже Партизана, Будућности, Приштине, неколико турских клубова, Раде Залад, истиче да му срце станује у Хумској. Подједнако је поносан на родно Панчево, као и на Шипово, одакле вуку корени породице Залад.

Одлични голман и фудбал, љубав његове младости, били су једно другом огледало. Све је виђено и све је знано, али је остала и мала дилема зашто Раде није достигао неслућене голманске висине кад је по својој даровитости и умећем све то заслужио. Чувао је гол више клубова с толико успеха, умећа и атрактивности, да се његове мајсторије памте и до данашњег дана.

Залад је 26. октобра напунио 66 година.

- Што се тиче голманске каријере, не могу да будем незадовољан. Могло је то и боље, али није лоше ни овако - каже Раде на почетку разговора.

Један од његових идола, Милутин Шошкић Шоле, недавно се преселио у вечност. Залад је постао голман захваљујући и Шолету, али и Енглезу Гордону Бенксу. Навијач Партизана постао је због оца Марка.

- Каријеру сам почео у Качареву, малом месту у Банату. Био сам јако млад, практично дете. Иначе, мајка ми је из Лике, а отац је из Шипова. Родили су мене и мог брата Слободана, осам година млађи је од мене. Почело је у локалном Јединству. Оца сам намолио да ме одведе у Партизан на пробу. Тамо сам прошао и све је касније ишло својим током - појашњава Залад.

У Партизан је стигао из Јединства из Качарева. Имао је само 14 лета. Онда се 1978. прикључио првом тиму црно-белих и ту провео шест сезона, радовао се титули 1983. године, онда је на изненађење многих отишао из Хумске.

- Први професионални уговор потписао сам 4. новембра 1974. Од тада сам у првом тиму, голмани су у том периоду били Благоје Истатов и Радмило Иванчевић. Седео сам на клупи 1976. кад смо у оној утакмици у Љубљани освојили титулу. Био сам заједно са Боротом кад смо 1978. били прваци са тренером Антом Бићом Младинићем, као и 1983. кад нам је шеф био Милош Милутиновић. Дакле, за мог боравка у Партизану освојене су три титуле. Част ми је да је у децембру 1978. Партизан био најбољи у Средњеевропском купу, бранио сам у финалу против Хонведа кад смо у Београду славили са 1:0. Част „бебама” које су 1966. играле финале Купа европских шампиона.

Залад објашњава због чега је изненада напустио Парни ваљак:

- Ранко Стојић је прешао у Динамо, а чуо сам да из тузланске Слободе долази Фахрудин Омеровић. Тражио сам да ми дају писмену гаранцију да ћу бити први голман, али речено ми је да то нису добили ни Милутин Шошкић и Иван Ћурковић. Дакле, да не би била нова борба за првог голмана, јер Омеровићу ће дати шансу да оправда лепу суму новца коју је добио од Партизана. Имам о њему лепо мишљење, али отишао сам у тадашњи Титоград, на позајмицу у Будућност. Како сам бранио тамо, па у Приштини, па неколико сезона у Турској, у Партизану су схватили да су у мом случају погрешили.

Бајковито су изгледали вечити дербији у његовом периоду. Утисак је да жалимо за тим временима у сваком погледу.

- Дербији су били много другачији него данас. Имали смо их по два у сезони. Пола године причало се о претходном. Ако сте га добили, гледајте да поновите тријумф. Уколико изгубите, онда се трудите да у следећем добијете и вратите поверење навијача. Наше утакмице у Хумској пратило је више од 50.000 гледалаца, а на Маракани је знало бити и близу 100.000 људи. Празник - присећа се Залад.

Са репрезентацијом Југославије до 23 године шчепао је медаљу најлепшег сјаја и највећих вредности, био је шампион Европе. И на то је поносан, како и не би био.

- Изгубили смо као омладинци од Бугарске у финалу у Малмеу. Четири године касније у конкуренцији играча до 23 године, победили смо у Источној Немачкој са 1:0, а у Мостару је било 3:3. Сви они који су тада играли израсли су у формиране и успешне људе. Сви су изградили више него добре каријере и поносан сам на тај тим и резултат.

Враћа се на време проведено у Будућности и у Приштини и подвлачи да му је било импресивно.

- Донео сам праву одлуку, захваљујући мом пријатељу и председнику Будућности, покојном Бати Булатовићу. Проглашен сам најбољим чланом клуба, а улазили су у игру као млади Савићевић, Јановић и други. Показао сам људима у Партизану да су погрешили. У Приштини сам доминирао у екипи коју су носили Зоран Батровић и Фадиљ Вокри. И тамо сам проглашен најбољим појединцем клуба. То су две године које су ме реафирмисале, вратиле ми самопоуздање и дале подстрек да седам година са доста успеха браним у Турској.

Инострану каријеру градио је у Турској, текла је по сопственој жељи.

- Очекивао сам да ћу ићи негде на запад, али није било понуда. Онда уследи позив мог пријатеља Мишка Митровића. Тамо сам бранио за три клуба. Могао сам остати и дуже, али дошао је несрећни рат у Југославији и клима у Турској није била више пријатна као на почетку мог боравка у тој лепој земљи.

Радио је најчешће као тренер голмана у више клубова, а има и стаж у репрезентативним селекцијама. Можда српском фудбалу крене на боље.

- Из ваших уста у Божије уши. Тренерску каријеру започео сам у Обилићу, уследио је Милиционар, па мој Партизан, затим Либија, Тајланд, Саудијска Арабији, Бугарска. Поносан сам на време проведено у стручном штабу Владимира Петровића када смо са младом селекцијом стигли до финала ЕП са Немањом Видићем, Коларовим, Банетом Ивановићем итд. Био сам и са Радомиром Антићем у време СП 2010. Да смо са Аустралијом играли нерешено, пут до полуфинала био би нам отворен.

На крају, Залад је поновио:

- Уз оног Енглеза, најзаслужнији за мој успех је Милутин Шошкић, мој идол. Пред смрт је изразио жаљење што нисам одиграо 50 утакмица за А репрезентацију Југославије. Не постоји вредније и драже признање. Нека га анђели чувају.

Дилема с почетка ове приче долази и на њеном крају: да ли ,уистину, сопствену стварност градимо речима или делима, Раде Залад је ретко говорио, али зато испред мреже чуда је чинио. И остао упамћен за сва времена.

Као све друго што вреди…