VREMEPLOV – Rade Zalad: Srce zauvek u Humskoj

Nekada izvanredni čuvar mreže Partizana, Budućnosti, Prištine, nekoliko turskih klubova, Rade Zalad, ističe da mu srce stanuje u Humskoj. Podjednako je ponosan na rodno Pančevo, kao i na Šipovo, odakle vuku koreni porodice Zalad.

Odlični golman i fudbal, ljubav njegove mladosti, bili su jedno drugom ogledalo. Sve je viđeno i sve je znano, ali je ostala i mala dilema zašto Rade nije dostigao neslućene golmanske visine kad je po svojoj darovitosti i umećem sve to zaslužio. Čuvao je gol više klubova s toliko uspeha, umeća i atraktivnosti, da se njegove majstorije pamte i do današnjeg dana.

Zalad je 26. oktobra napunio 66 godina.

- Što se tiče golmanske karijere, ne mogu da budem nezadovoljan. Moglo je to i bolje, ali nije loše ni ovako - kaže Rade na početku razgovora.

Jedan od njegovih idola, Milutin Šoškić Šole, nedavno se preselio u večnost. Zalad je postao golman zahvaljujući i Šoletu, ali i Englezu Gordonu Benksu. Navijač Partizana postao je zbog oca Marka.

- Karijeru sam počeo u Kačarevu, malom mestu u Banatu. Bio sam jako mlad, praktično dete. Inače, majka mi je iz Like, a otac je iz Šipova. Rodili su mene i mog brata Slobodana, osam godina mlađi je od mene. Počelo je u lokalnom Jedinstvu. Oca sam namolio da me odvede u Partizan na probu. Tamo sam prošao i sve je kasnije išlo svojim tokom - pojašnjava Zalad.

U Partizan je stigao iz Jedinstva iz Kačareva. Imao je samo 14 leta. Onda se 1978. priključio prvom timu crno-belih i tu proveo šest sezona, radovao se tituli 1983. godine, onda je na iznenađenje mnogih otišao iz Humske.

- Prvi profesionalni ugovor potpisao sam 4. novembra 1974. Od tada sam u prvom timu, golmani su u tom periodu bili Blagoje Istatov i Radmilo Ivančević. Sedeo sam na klupi 1976. kad smo u onoj utakmici u Ljubljani osvojili titulu. Bio sam zajedno sa Borotom kad smo 1978. bili prvaci sa trenerom Antom Bićom Mladinićem, kao i 1983. kad nam je šef bio Miloš Milutinović. Dakle, za mog boravka u Partizanu osvojene su tri titule. Čast mi je da je u decembru 1978. Partizan bio najbolji u Srednjeevropskom kupu, branio sam u finalu protiv Honveda kad smo u Beogradu slavili sa 1:0. Čast „bebama” koje su 1966. igrale finale Kupa evropskih šampiona.

Zalad objašnjava zbog čega je iznenada napustio Parni valjak:

- Ranko Stojić je prešao u Dinamo, a čuo sam da iz tuzlanske Slobode dolazi Fahrudin Omerović. Tražio sam da mi daju pismenu garanciju da ću biti prvi golman, ali rečeno mi je da to nisu dobili ni Milutin Šoškić i Ivan Ćurković. Dakle, da ne bi bila nova borba za prvog golmana, jer Omeroviću će dati šansu da opravda lepu sumu novca koju je dobio od Partizana. Imam o njemu lepo mišljenje, ali otišao sam u tadašnji Titograd, na pozajmicu u Budućnost. Kako sam branio tamo, pa u Prištini, pa nekoliko sezona u Turskoj, u Partizanu su shvatili da su u mom slučaju pogrešili.

Bajkovito su izgledali večiti derbiji u njegovom periodu. Utisak je da žalimo za tim vremenima u svakom pogledu.

- Derbiji su bili mnogo drugačiji nego danas. Imali smo ih po dva u sezoni. Pola godine pričalo se o prethodnom. Ako ste ga dobili, gledajte da ponovite trijumf. Ukoliko izgubite, onda se trudite da u sledećem dobijete i vratite poverenje navijača. Naše utakmice u Humskoj pratilo je više od 50.000 gledalaca, a na Marakani je znalo biti i blizu 100.000 ljudi. Praznik - priseća se Zalad.

Sa reprezentacijom Jugoslavije do 23 godine ščepao je medalju najlepšeg sjaja i najvećih vrednosti, bio je šampion Evrope. I na to je ponosan, kako i ne bi bio.

- Izgubili smo kao omladinci od Bugarske u finalu u Malmeu. Četiri godine kasnije u konkurenciji igrača do 23 godine, pobedili smo u Istočnoj Nemačkoj sa 1:0, a u Mostaru je bilo 3:3. Svi oni koji su tada igrali izrasli su u formirane i uspešne ljude. Svi su izgradili više nego dobre karijere i ponosan sam na taj tim i rezultat.

Vraća se na vreme provedeno u Budućnosti i u Prištini i podvlači da mu je bilo impresivno.

- Doneo sam pravu odluku, zahvaljujući mom prijatelju i predsedniku Budućnosti, pokojnom Bati Bulatoviću. Proglašen sam najboljim članom kluba, a ulazili su u igru kao mladi Savićević, Janović i drugi. Pokazao sam ljudima u Partizanu da su pogrešili. U Prištini sam dominirao u ekipi koju su nosili Zoran Batrović i Fadilj Vokri. I tamo sam proglašen najboljim pojedincem kluba. To su dve godine koje su me reafirmisale, vratile mi samopouzdanje i dale podstrek da sedam godina sa dosta uspeha branim u Turskoj.

Inostranu karijeru gradio je u Turskoj, tekla je po sopstvenoj želji.

- Očekivao sam da ću ići negde na zapad, ali nije bilo ponuda. Onda usledi poziv mog prijatelja Miška Mitrovića. Tamo sam branio za tri kluba. Mogao sam ostati i duže, ali došao je nesrećni rat u Jugoslaviji i klima u Turskoj nije bila više prijatna kao na početku mog boravka u toj lepoj zemlji.

Radio je najčešće kao trener golmana u više klubova, a ima i staž u reprezentativnim selekcijama. Možda srpskom fudbalu krene na bolje.

- Iz vaših usta u Božije uši. Trenersku karijeru započeo sam u Obiliću, usledio je Milicionar, pa moj Partizan, zatim Libija, Tajland, Saudijska Arabiji, Bugarska. Ponosan sam na vreme provedeno u stručnom štabu Vladimira Petrovića kada smo sa mladom selekcijom stigli do finala EP sa Nemanjom Vidićem, Kolarovim, Banetom Ivanovićem itd. Bio sam i sa Radomirom Antićem u vreme SP 2010. Da smo sa Australijom igrali nerešeno, put do polufinala bio bi nam otvoren.

Na kraju, Zalad je ponovio:

- Uz onog Engleza, najzaslužniji za moj uspeh je Milutin Šoškić, moj idol. Pred smrt je izrazio žaljenje što nisam odigrao 50 utakmica za A reprezentaciju Jugoslavije. Ne postoji vrednije i draže priznanje. Neka ga anđeli čuvaju.

Dilema s početka ove priče dolazi i na njenom kraju: da li ,uistinu, sopstvenu stvarnost gradimo rečima ili delima, Rade Zalad je retko govorio, ali zato ispred mreže čuda je činio. I ostao upamćen za sva vremena.

Kao sve drugo što vredi…