На велику радост искрених навијача Борца, некадашњи играч и тренер чачанског АБА лигаша, Дејан Мијатовић, поново је сео на клупу матичног клуба. У раду ће популарном Џолију помагати Иван Дробњак, Мирослав Миле Милић и Дарко Луис Богићевић који ће као и до сада радити на физичкој спреми кошаркаша.
Именовање новог тренера инспирисало нас је да, као некада, седнемо и уз чај и еспресо разговарамо са Мијатовићем.
- Драго ми је што сам опет на клупи Борца јер је Чачак велики град кошарке. Са једне стане огромно задовољство, али и обавеза јер је овај клуб дао много у светским кошаркашким оквирима. Преузео сам тим у специфичном тренутку, да не кажем тешком, али то је саставни део тренерског посла. Човек мора да схвати када је деликатан моменат да преузме обавезу и ухвати се у коштац са проблемима. Понављам, за сваког тренера је велико задовољство бити тренер Борца, али и велика обавеза - искрен је Мијатовић.
Да се заједно подсетимо да сте Дејан Чури Вукосављевић и Ви са петнаест година ушли у први тим Борца?
- Почео сам да тренирам кошарку и само након две и по године Вукосављевић и ја смо пребачени у сениоре. Било је то 1983. године, на мечу са Слогом из Краљева, када је смењен тренер, а Борац остао са шесторицом играча. Слободана Цоњу Копривицу заменио је Машко Пурић и нас млађе играче прекомандовао је у први тим. Тада сам схватио да је Борац институција. Играо сам са Драганом Арсићем, Марком Ивановићем, Обрадом Сајом Шаранчићем, Миланом Гаријем Курћубићем, Драганом Реџом Реџевићем... Сећам се те сезоне да смо након пораза повезали пет тријумфа. Од ИМТ–а, преко Партизана у Београду, Слоге, Шибенке, до Југопластике и делили смо прво место са Цибоном. Као деца ушли смо међу велике што нам је много значило.
Такође, морамо да истакнемо да сте носили спортске гене?
- Радмило Мишовић ми је рођени ујак. Никола Рокли и мама Ана Мишовић били су уско везани за кошарку. Међутим, тада није било говора о некој протекцији.
Породица Мијатовић и сада има једну репрезентативку, али одбојкашку?
- Моја братаница је Мина Мијатовић која игра у ТЕНТУ и она је репрезентативка Србије. Присутна је та спортска црта у фамилији Мијатовић – Мишовић.
Током играчке каријере, до сезоне 1990/91 били сте најбољи стрелац свих лига?
- Постигао сам 780 поена на 26 утакмица, у просеку по 30 поена. Мало сам био у Борцу из Бања Луке, потом, у Застави, у Радничком, у Пољској...
Затим сте упловили у тренерске воде?
- Вратио сам се из Пољске, а Милован Степандић позвао ме је да радим као тренер. Радио сам пре тога и у ЈУ32 код Добрила Јојића. У Борцу сам радио са кадетима, јуниорима и у првом тиму. У Подгорици смо постали вицешампиони државе са кадетима међу којима су били Марко Мариновић, Милош Нишавић, Дејан Луковић... Потом смо узели бронзу као јуниори у Србији и Југославији.
Године 2000. преузимате први тим и креће афирмација младих играча?
- Са седамнаест година заиграо је у првом тиму Мариновић, даље, Нишавић и многи други.
Срећна околност је да сте тренерски занат учили од искусних тренера?
- Велики тренери, али и људи, били су Степандић, Аца Петровић, и даље су Влада Ђуровић, Мирослав Николић, Ацо Матовић са којим сам био у репрезентацији, Партизану... Ацо 24 сата живи кошарку. Сви старији тренери дозвољавали су моје активно учешће на тренинзима, инсистирали су на мом школовању, едукацији да бих постао комплетан тренер. Петровића су красили велики људски и тренерски квалитети. Са ФМП–ом сам узео Куп Радивоја Кораћа, играо четврт финале УЛЕБ купа и финале првенства са Партизаном.
Са Мутом Николићем водили сте млађе репрезентативне селекције?
- Драган Шакота ме позвао да помогнем Николићу што је донело европско злато у Измиру. Били су ту Пековић, Величковић, Тадија Драгићевић, Бакић, Тепић... Следеће 2007. године, самостално сам био првак на Евробаскету у Мадриду са Мачваном, Стојачићем, Човићем... Та година је била година рекорда. Са свим селекцијама наша репрезентација је била златна. Доласком Дејана Бодироге на место потпредседника, задуженог за мушку кошарку, постајем професионални тренер у Савезу. Кроз моје руке прошло је преко 700 играча, а узели смо седам медаља. Постали смо светски вицешампиони у Риги и бронзани у Виљнусу. Сребрни смо били у Манхајму, у Прагу смо били други јер смо играли са Америком. Најквалитетнији део каријере био је када сам сарађивао са Бодирогом и Драганом Тарлаћем. Схватио сам зашто је Бодирога био играчка и људска громада.
Радили сте у Партизану са Ненадом Чанком, потом са Владом Шћепановићем, били у Олденбургу, у Алби са Луком Павићевићем?
- Рад у Борцу доноси не само рад са сениорима већ и са млађим селекцијама. Потребно је направити стратегију чачанске кошарке где се место мора наћи за Чачак 94, Железничар, Младост, Заблаће... Реално, све млађе селекције Борца играле су финала минуле сезоне, неки играчи морају завршити у првом тиму. Борац мора да има свој идентитет. Хвала челницима клуба, верујем у играче, верујем у своје сараднике - закључио је Дејан Џоли Мијатовић.
Пожелимо срећу новом тренеру Борца који је први тренинг одрадио у понедељак увече, а наредну утакмицу игра са Мегом.
МАРИНОВИЋЕВЕ ТРИ ГОДИНЕ
Пре него што је Мијатовић промовисан у новог тренера, раскинута је сарадња са претходним. Борац је обавестио јавност о раскиду сарадње са Марком Мариновићем.
- Борац изражава велику захвалност, на преданом раду, дојучерашњем шефу стручног штаба Марку Мариновићу Малини и његовом асистенту Ђорђу Мићићу. Током три године успели су да наш клуб врате на велику сцену српске и регионалне кошарке. Малини и Ђорђу желимо добро здравље и пуно спортских успеха у њиховом даљем раду - пише између осталог у саопштењу Чачана.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
