Na veliku radost iskrenih navijača Borca, nekadašnji igrač i trener čačanskog ABA ligaša, Dejan Mijatović, ponovo je seo na klupu matičnog kluba. U radu će popularnom Džoliju pomagati Ivan Drobnjak, Miroslav Mile Milić i Darko Luis Bogićević koji će kao i do sada raditi na fizičkoj spremi košarkaša.
Imenovanje novog trenera inspirisalo nas je da, kao nekada, sednemo i uz čaj i espreso razgovaramo sa Mijatovićem.
- Drago mi je što sam opet na klupi Borca jer je Čačak veliki grad košarke. Sa jedne stane ogromno zadovoljstvo, ali i obaveza jer je ovaj klub dao mnogo u svetskim košarkaškim okvirima. Preuzeo sam tim u specifičnom trenutku, da ne kažem teškom, ali to je sastavni deo trenerskog posla. Čovek mora da shvati kada je delikatan momenat da preuzme obavezu i uhvati se u koštac sa problemima. Ponavljam, za svakog trenera je veliko zadovoljstvo biti trener Borca, ali i velika obaveza - iskren je Mijatović.
Da se zajedno podsetimo da ste Dejan Čuri Vukosavljević i Vi sa petnaest godina ušli u prvi tim Borca?
- Počeo sam da treniram košarku i samo nakon dve i po godine Vukosavljević i ja smo prebačeni u seniore. Bilo je to 1983. godine, na meču sa Slogom iz Kraljeva, kada je smenjen trener, a Borac ostao sa šestoricom igrača. Slobodana Conju Koprivicu zamenio je Maško Purić i nas mlađe igrače prekomandovao je u prvi tim. Tada sam shvatio da je Borac institucija. Igrao sam sa Draganom Arsićem, Markom Ivanovićem, Obradom Sajom Šarančićem, Milanom Garijem Kurćubićem, Draganom Redžom Redževićem... Sećam se te sezone da smo nakon poraza povezali pet trijumfa. Od IMT–a, preko Partizana u Beogradu, Sloge, Šibenke, do Jugoplastike i delili smo prvo mesto sa Cibonom. Kao deca ušli smo među velike što nam je mnogo značilo.
Takođe, moramo da istaknemo da ste nosili sportske gene?
- Radmilo Mišović mi je rođeni ujak. Nikola Rokli i mama Ana Mišović bili su usko vezani za košarku. Međutim, tada nije bilo govora o nekoj protekciji.
Porodica Mijatović i sada ima jednu reprezentativku, ali odbojkašku?
- Moja bratanica je Mina Mijatović koja igra u TENTU i ona je reprezentativka Srbije. Prisutna je ta sportska crta u familiji Mijatović – Mišović.
Tokom igračke karijere, do sezone 1990/91 bili ste najbolji strelac svih liga?
- Postigao sam 780 poena na 26 utakmica, u proseku po 30 poena. Malo sam bio u Borcu iz Banja Luke, potom, u Zastavi, u Radničkom, u Poljskoj...
Zatim ste uplovili u trenerske vode?
- Vratio sam se iz Poljske, a Milovan Stepandić pozvao me je da radim kao trener. Radio sam pre toga i u JU32 kod Dobrila Jojića. U Borcu sam radio sa kadetima, juniorima i u prvom timu. U Podgorici smo postali vicešampioni države sa kadetima među kojima su bili Marko Marinović, Miloš Nišavić, Dejan Luković... Potom smo uzeli bronzu kao juniori u Srbiji i Jugoslaviji.
Godine 2000. preuzimate prvi tim i kreće afirmacija mladih igrača?
- Sa sedamnaest godina zaigrao je u prvom timu Marinović, dalje, Nišavić i mnogi drugi.
Srećna okolnost je da ste trenerski zanat učili od iskusnih trenera?
- Veliki treneri, ali i ljudi, bili su Stepandić, Aca Petrović, i dalje su Vlada Đurović, Miroslav Nikolić, Aco Matović sa kojim sam bio u reprezentaciji, Partizanu... Aco 24 sata živi košarku. Svi stariji treneri dozvoljavali su moje aktivno učešće na treninzima, insistirali su na mom školovanju, edukaciji da bih postao kompletan trener. Petrovića su krasili veliki ljudski i trenerski kvaliteti. Sa FMP–om sam uzeo Kup Radivoja Koraća, igrao četvrt finale ULEB kupa i finale prvenstva sa Partizanom.
Sa Mutom Nikolićem vodili ste mlađe reprezentativne selekcije?
- Dragan Šakota me pozvao da pomognem Nikoliću što je donelo evropsko zlato u Izmiru. Bili su tu Peković, Veličković, Tadija Dragićević, Bakić, Tepić... Sledeće 2007. godine, samostalno sam bio prvak na Evrobasketu u Madridu sa Mačvanom, Stojačićem, Čovićem... Ta godina je bila godina rekorda. Sa svim selekcijama naša reprezentacija je bila zlatna. Dolaskom Dejana Bodiroge na mesto potpredsednika, zaduženog za mušku košarku, postajem profesionalni trener u Savezu. Kroz moje ruke prošlo je preko 700 igrača, a uzeli smo sedam medalja. Postali smo svetski vicešampioni u Rigi i bronzani u Viljnusu. Srebrni smo bili u Manhajmu, u Pragu smo bili drugi jer smo igrali sa Amerikom. Najkvalitetniji deo karijere bio je kada sam sarađivao sa Bodirogom i Draganom Tarlaćem. Shvatio sam zašto je Bodiroga bio igračka i ljudska gromada.
Radili ste u Partizanu sa Nenadom Čankom, potom sa Vladom Šćepanovićem, bili u Oldenburgu, u Albi sa Lukom Pavićevićem?
- Rad u Borcu donosi ne samo rad sa seniorima već i sa mlađim selekcijama. Potrebno je napraviti strategiju čačanske košarke gde se mesto mora naći za Čačak 94, Železničar, Mladost, Zablaće... Realno, sve mlađe selekcije Borca igrale su finala minule sezone, neki igrači moraju završiti u prvom timu. Borac mora da ima svoj identitet. Hvala čelnicima kluba, verujem u igrače, verujem u svoje saradnike - zaključio je Dejan Džoli Mijatović.
Poželimo sreću novom treneru Borca koji je prvi trening odradio u ponedeljak uveče, a narednu utakmicu igra sa Megom.
MARINOVIĆEVE TRI GODINE
Pre nego što je Mijatović promovisan u novog trenera, raskinuta je saradnja sa prethodnim. Borac je obavestio javnost o raskidu saradnje sa Markom Marinovićem.
- Borac izražava veliku zahvalnost, na predanom radu, dojučerašnjem šefu stručnog štaba Marku Marinoviću Malini i njegovom asistentu Đorđu Mićiću. Tokom tri godine uspeli su da naš klub vrate na veliku scenu srpske i regionalne košarke. Malini i Đorđu želimo dobro zdravlje i puno sportskih uspeha u njihovom daljem radu - piše između ostalog u saopštenju Čačana.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
