Миодраг Јешић - Људски император

Боже, зашто најбољег?!

Одавнина „исклесан” вапај брзином светлости јуче иза поднева прострујао је (фудбалском) Србијом: Миодраг Јешић, знаменити фудбалер Партизана и трофејни тренер, веровали или не, у чак 16 држава, погинуо је у саобраћајној несрећи на путу Рума – Јарак.

Сходно фудбалском знању - у Турској Император, у Бугарској Генерал, у матичној Србији, у сећању неутешних пријатеља, заувек Људина.

Туга до неба!

Кад се родите у крају Живојина Мишића и стасате на ободу Београда – логично је да поседујете жар ратника, у коктелу најфинијих душевних вредности измешан с нотом лафчине.

Да је другачије, зар бисте могли да пригрлите 14 трофеја (широм земљиног шара) и чак у четири лиге будете шампион (Југославија, Бугарска, Либија и Мјанмар)?

Кажу, у Партизану је Ненад Бјековић комотно могао да му повери целу средину терена, у Алтају, обећаном рају из визије Кикија Омерагића, уз капитенску траку заслужио је и султански надимак.

С Парним ваљком као задњи везни и либеро освојио је две титуле (у улози тренера није му се дало, иако – 111 голова у првенству!), разлог да обуче плави дрес и упише осам утакмица за репрезентацију Југославије. Голови Велсу за победу у Титограду (1982) и Западној Немачкој у поразу у Луксембургу (1983) – златним словима красе му биографију, међутим... Деби у Бугарској, 17. новембра 1982, садржи дах судбинског – у Софији, предводећи ЦСКА две и „кусур” деценије касније, дотакао је струковне звезде. Победа над Ливерпулом на „Енфилду” и елиминација Бајера из Леверкузена – за епитет (првог страног) тренера године (2005)! 

Иако шибан животним ураганима (смрт 19-годишње кћерке Јелене) и добровољне осуде на номадски кофер (Тунис, Турска, Бугарска, Иран, Румунија, Црна Гора, Либија, Кина, Саудијска Арабија, Мјанмар, Босна и Херцеговина, Кувајт, УАЕ, Египат, Малдиви), у мемоарској дворани најближих (најдуговечније код својих принцеза: Ирене и Таре) остаће „урамљен” са осмехом, као другар / добричина дара да вам се експресно усели у срце. Зато, ово није заслужио...