Борис Пуховски је већ осам месеци становник Новог Сада. Белорус „на раду” у Војводини чији је један од носилаца игре и од кога се очекује да буде кључан фактор у јуришу, наравно, на све трофеје, од дупле круне у домаћем шампинату до ЕХФ купа, јер је тако навикао.
Реч је о искусном играчу, и те како доказаном и поузданом, рекордеру по броју утакмица (209) и голова (865) у репрезентацији Белорусије.
Љубитељи рукомета га вероватно највише памте по играма у Лиги шампиона, у дресу Мотора из Запорожја, чији члан је био седам година.
Говори као што на терену проиграва или постиже голове – врло конкретно, са ставом на било коју тему.
Већ од почетка разовора је јасно да је породица његов мир (свет на руском), оаза, место где „пуни батерије”,а године играчког искуства у системима чувеним по „дрил” тренизима су му дале ту дозу мере и спремности да и са 36 година јури барабар са јуношама или знатно млађима.
- Мало сам лењ, још не говорим српски како би требало – каже у уводу, иако смо се уверили у потпуно супротно, али смо свеједно наставили новосадску беседу на руском...
- Слични су језици зато ми је лакше. Ево га мој учитељ – каже Борис показујући на тренера Ројевића.
Једно време сте играли у Мађарској, у Чургу да ли сте овладали и мађарским?
- Нее. То је друга планета. Не видим резон да га учим јер, ако рецимо, на просторима бивше Југославије и Русије људи разумеју једни друге, то је велики део света, а Мађарска је само мали... Био сам две године, али није било жеље да научим.
Где је живот лепши у Новом Саду, Мађарској или Вас нешто, ипак, вуче кући, у Белорусију?
- Велика је разлика, у Мађарској сам био пре десет година, сад имам двоје деце и пре свега размишљам да направим тако да деци буде што комфорније. Изабрали смо Нови Сад јер су се људи у клубу максимално потрудили да нам буде што удобније, језик је сличан, а по духу и менталитету смо такође блиски. Наравно, вуче нешто и кући, али тренутно су овде занимљивији изазови у спортском смислу.
Шта Вам највише недостаје из Белорусије, каква је разлика?
- Можда језик који нам је још баријера. Кад будемо боље говорили српски, биће и нових пријатеља. Допада ми се што сви овде воле децу, много је животиња, као и код нас. У принципу, менталитет људи је сличан, вере такође и то је сјајно. То на шта још не можемо да се навикнемо је саобраћај и недостатак паркинга, уске улице... Не волим ни дувански дим, а овде се свуда пуши...
Шта радите кад нема утакмица?
- Дан је увек испуњен, од пола осам ујутру до пола девет увече. Неки устаљени распоред, супруга спрема доручак, ја децу и одвозим у школу, идем на тренинг, одатле на ручак, па сат – два одмора који посветимо и кучету (кокер шпанијел), потом по децу у школу, па на тренинг, њихов и мој и у тој рутини док се окренете већ је пола године прошло. Нема много времена за неке активности ван тога јер често играмо утакмице. Имали смо недавно два, три дана слободна и били смо порoдично на Златибору. У принципу волимо да путујемо и увек нађемо неку занимацију. Помало нам недостају баке и деке, пријатељи, али од 24, 25. године не живим у Белорусији, па сам навикао.
Какви су планови за даље?
- Војводина за сад ћути, али не размишљам о томе док траје сезона, видећемо све.
Имате ли жељу да се после каријере бавите тренерским послом?
- Ако бисмо говорили о томе пре десетак година, није је било, а сад би било интересантно да пробам, неке идеје да спроведем у дело. Можда би било занимљиво радити са екипом попут Војводине или неком мало слабијом како би изградили потуно свој стил. Ако се догоди, било би идеално, ако не...
Чиме бисте се бавили да нисте рукометаш?
- Хтео сам да будем лекар, зубар, али сад не знам јер је од 14. године рукомет сав мој живот и просто другог пута није било.
Природно некако будући да потичете из спортске породице?
- Мама и брат су се бавили рукометом, брат је једно време био и тренер деци, али се окренуо неким другим стварима, отац је био атлетичар, а мој спортски пут је ишао неком узлазном путањом...
До рекордера по броју утакмица у дресу Белорусије?
- Али то је изгледа све што је остало од мене. Игре за репрезентацију су се завршиле не тако како сам желео. Мислио сам да ћу још помоћи, страшно сам желео да освојим неки велики трофеј са репрезентацијом, одем на Олимпијске игре и то је мотивација од почетка. Часно сам радио за то, негде није просто било среће, негде ја нешто нисам урадио, али сам поносан на то што сам радио. Можда кад постанем тренер или, пошто су синови кренули тим путем, кроз њих остварим неке снове...
Као и већина деце из мањих средина, Борис се с 14 година отиснуо из родне Маларите, града близу границе с Пољском, недалеко од Бреста, у Минск. У главном граду је поред тога што је стасао у једног од најбољих рукометаша те земље, кроз обуку у интернату олимпијских нада, јачао, постао човек, добио све вредности које један младић треба да има, успео да заврши успешно и школовање, менаџер је спорта и туризма.
- Образовање је пре свега због родитеља, али сам знао да ћу спорту да се посветим потпуно и често сам запостављао учење, а тиме човек мора да се бави врло конкретно, сваки дан. Не може две ствари истовремено да ради једнако квалитетно.
Старији син, супруга Александра и Ви и славите рођендане скоро један за другим, уз Нову годину?
- Да, 28. децембра, 1. и 3. јануара. Сјајно је кад имам слободних дана, а кад не онда телефоном – поклон је на полици... Старији син се родио 2010. прославили смо, а после тога десет година нисам био код куће за његов рођендан. Некад се догоди да дођем за Нову годину, прославимо женин рођендан и већ 2. идем. Ове године смо били у Абу Дабију сви заједно. Деци се јако допало.
Какву су планови са Војводином, у суботу вас очекује реванш четвртфинала ЕХФ купа против Горења, имате гол предности из Новог Сада?
- У наредних два и по месеца желим да урадимо све оно што тренер тражи од нас. Имамо све, добар тим, физички смо припремљени да освојимо све што је пред нама. Желео бих да сви будемо професионалци до краја, трудићу се да то показујем и сопственим примером. Сигуран сам да смо најјача екипа у домаћем шампионату и ЕХф купу. Било би интересантно да се изборимо и за фајнал-фор СЕХА лиге и наравно да напредујемо као тим, јер клуб има интересантне и велике планове. Неки играчи могу још више него што тренутно показују. Из тог разлога сам и изабрао да дођем баш у Војводину и учествујем у свему томе.
Какав је ниво нашег рукомета?
- Допада ми се што нема хегемоније једног клуба, као у Мађарској рецимо и што свакој екипи треба прићи с одређеном дозом поштовања, припремити се, играти 100 одсто. Клубовима из Србије недостаје више европских мечева, учешћа у међународним куповима, да би играчи расли – сматра Супер Борја што је надимак по ком је Пуховски познат у отаџбини.
НЕНАДИЋ НАЈТЕЖИ РИВАЛ
Који наш играч Вам је био најкомликованији пртивник?
- Петар Ненадић. Док сам био у Мотору често смо играли један против другог, доста је мучио нашу одбрану. У принципу, у репрезентацији, на свакој позицији имате једног или два играча европског квалитета. Има оних са одличним шутем са дистанце, оних који трче, скочних и само их треба „увезати” у екипу. Кад се то догоди онда тај квалитет долази до пуног изражаја, али и резултати- говори Пуховски који је био добар прогнозер кад је недавни дуел Србије и Норвешке у Новом Саду у питању, био је сигуран у победу нашег тима.
СИНОВИ ТРЕНИРАЈУ У ВОШИ
Оба сина Бориса Пуговског, Артјом (12) и Јегор (7), тренирају у млађим категоријама Војводине, са Зораном Абрамовићем и Огњеном Радоњићем:
- Старији је јако заволео рукомет и говорим му да ако жели нешто да постигне за почетак нек слуша мене док не достигне нешто што сам ја, а кад ме престигне, са задовољством ћу га саслушати и за сад на томе радимо. Одлично му је у Војводини, Огњен је добар тренер. Често сам присутан на тренинзима и видим то. Некад се трудим да помогнем, али не да се мешам.
ЗЕФИР И ОСТАЛЕ ЂАКОНИЈЕ
Које српско јело Вам се допало?
- Пљескавица је један од фаворита. Овде није тако разнообразно као, рецимо у Украјини, где месо можете да спремите на 15 начина. Овде нема пељмена, зефира. Још нисмо пробали сву локалну храну...
ДВОСТРУКИ АРШИНИ И ПОЛИТИКА
Белоруским и руским спортистима, клубовима и репрезетацијама, није дозвољено да учествују на великим такмичењима, мале су шансе и да ће моћи на Олимпијске игре.
Како се осећа спортиста који је цео живот посветио томе да на међународној арени достигне неки ниво, осваја медаље, кад му то забране само зато што долази из одређене земље?
- Мени је то одвратно. Могу да разумем, рецимо случај Абрамовича у Челсију који је морао да прода клуб јер је био конкретно под санкцијама... Али, какве везе са свим тим има спортиста који је цео живот посветио једном циљу, не нарушавајући никаква правила, који је поносан на то што ради, држава му помаже, омогућује му да тренира и жели да ради то што најбоље зна, спрема се за то четири године, ако говоримо о Олимпијским играма, што је врх. Обичан човек не може да разуме колико је времена за то потребно, шта он све жртвује да би дошао дотле, јер ми видимо само ону лепшу слику на крају, шампионе, освајаче медаља, а оне који су четврти, падају у финишу не или не обратимо пажњу. Против сам те неправде да кад треба помоћи спорту он није део политике, а кад политици треба помоћ онда је спорт једно од најјачих упоришта. То није праведно, уопште је неважно под којом заставом си. Ниси бирао где ћеш се родити. Срамота ме је због свих који то све раде јер су то доструки стандарди. Међутим, можемо само да говоримо о томе, не и нешто конкретно да променимо...
КАРАБАТИЋ И ХАНСЕН КАО РОНАЛДО И МЕСИ
Шта треба да има и како да изгледа иделан рукометаш?
- Да буде атлета јер рукомет је такав да је потребно све - да брзо трчите, имате снажне мишиће и „бистру главу”, интелигенцију. У данашње време Никола Карабатић и Микел Хансен се издвајају од осталих и близу су томе да могу све. Карабатић има физичке предиспозиције, издржљивот, главу, лидер је, а Хансен одраз, шут, ту чувену данску технику, одличан пас – то су Роналдо и Меси рукомета.
БОРИС О БОРИСУ
Борис Ројевић, тренер Новосађана, испричао је како је уопште дошло до сарадње са имењаком Пуховским и како је сарађивати са Белорусом:
- Док је играо у Мотор Запорожју пре неколико година, са којим смо играли у СЕХА лиги, Јовица Николић, који слови за веома доброг одбрамбеног играча, је у неком моменту рекао: „Овог Пуховског је немогуће чувати”. Јовица је тад био млад. Остало ми је упечатљиво да је рекао да није срео играча који је тако брз, с незгодном финтом и јак у дуелу... Онда смо летос преко менаџера Марка Вукчевића сазнали да је Борис слободан и заинтересовали смо се да га доведемо. Имао сам већ информације да је изузетан професионалац, да једнако игра и „мале” и „велике” утакмице, а ја то као тренер ценим – прича Ројевић.
Кад смо код разумевања и споразумевања, на ком језику говорите?
- Први део сезоне сам га стално питао зашто се не смеје, а он ми је говори да је тек дошао, привикава се... Сад је насмејан на сваком тренингу. Јако добро разуме и говори српски за неког ко је тако кратко ту и тиме је показао огромно поштовање према клубу и држави, сам је инсистирао да му све акције и ствари везане за рукомет говорим на српском – истиче Ројевић.
ЛИЧНА КАРТА
Датум и место рођења: 3. јануар 1987.у Маларити
Висина/тежина: 188 цм/100 кг
Позиција: Средњи бек
Клубови: СКА Минск, Динамо Минск, Чурго, Мотор, Војводина
Репрезентација: Учесник европских шампионата 2008, 2014, 2016. и 2018. и 2020. Те на СП 2013, 2015. и 2017.
87 је број дреса који Пуховски носи у Војводини
36 година има Белорус
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
